Kad slike govore više od reči
Tamo gde dominiraju dijagnoze i kategorije, jedan dečak iz Valjeva podseća nas na suštinu ljudskog postojanja, potrebu da budemo viđeni, shvaćeni i, najvažnije, prihvaćeni. Kosta Marinković, dečak sa autizmom, nedavno je otvorio svoju prvu samostalnu izložbu slika i dokazao da umetnost ne poznaje granice.
Lekciju o strpljenju, uzajamnom učenju i snazi porodice, koja se bori protiv sistema, koji često zaboravlja one najnežnije, prenose nam Snežana Šestović, Kostina pratnja i mentorka, kao i njegovi roditelji Katarina i Aleksandar Marinković. Za Naš portal ističu da je Kostin uspeh i lična pobeda i trijumf inkluzije i zajednice koja ume da prepozna talenat.
Snežana Šestović: „Kosta slikarstvom komunicira sa svetom“
Stvaralački proces između Snežane i Koste prevazilazi klasične okvire pedagogije, to je odnos u kom se znanje deli, a granice između učitelja i učenika brišu.
„Ja sam njegov učitelj, ali i njegov personalni asistent, neko ko se brine o njemu u skladu sa njegovim potrebama. Kostu učim osnovama, a on tom alatu daje potpuno novi smisao. Kosta mene uči nečemu što vremenom zaboravimo, on svom radu pristupa sistematično, posvećeno i bez žurbe. Kroz njegov način rada, on me podseća da i mi, u svakodnevnom životu, treba malim stvarima da pristupamo sa istom smirenošću“. kaže Snežana.
Posebno fascinira Kostina sposobnost da koristi obe ruke istovremeno, što je Snežana otkrila kroz temu simetrije.
„Kosta je taj „test“ rešio na izuzetan način, istovremeno je crtao leptira i levom i desnom rukom. Time sam dobila uvid u potencijal i pravce u kojima njegov rad može dalje da se razvija. Kod Koste slika ne nastaje kao gotova predstava u glavi, već kao proces građenja. On ne popunjava prostor, on oblikuje i stvara unutrašnji red“.
U Osnovnoj školi „Nada Purić“, Kosta je pronašao okruženje koje ga ne posmatra kroz prizmu ograničenja, što je bilo presudno za njegov razvoj.
„Za Kostu je bilo izuzetno važno to što je okružen vršnjacima koji ga prihvataju bez zadrške. Prihvatanje stvara osećaj sigurnosti i lične vrednosti. Njegovi prijatelji iz odeljenja aktivno su učestvovali u organizaciji izložbe, trudili se da sve bude kako treba, a to govori više od bilo kakvih reči. Upravo u tom međusobnom odnosu gradi se snažna i zdrava zajednica“, priča.
Tokom meseci intenzivnog rada, Kosta se transformisao, ali je suština ostala ista, autentičnost bez filtera.
„Ne bih rekla da je umetnost „promenila“ Kostu, više da mu je omogućila da bude ono što već jeste. Slikarstvo je njegov jezik. Svet sada ima priliku da vidi i „čuje“ šta Kosta misli, kako se oseća i kako doživljava stvarnost. Dešava se da naslika svoje viđenje časa kom prisustvuje i tada vidimo kako on vidi ono što mi često podrazumevamo“, navodi Snežana.
Snežana ističe da je ova izložba poziv na promenu svesti kod svih nas, jer umetnost ima moć da nas poveže tamo gde nas društvo deli.
„Navikli smo da svet posmatramo kroz kategorije i dijagnoze. Umetnost nam poručuje suprotno, ona nas povezuje. Ova izložba nas vraća na suštinu. Menjamo percepciju, ono što je nekada bilo sivo, počinjemo da bojimo optimizmom. Naša hrabrost da napravimo iskorak daje drugima snagu da učine isto“, ističe Snežana.
Katarina Popović Marinković: „Kada dete dobije dijagnozu, ona postaje dijagnoza cele porodice“
Trenutak kada je Kosta počeo da stvara smislene oblike bio je prekretnica za celu porodicu, a dolazak umetnice u ulogu ličnog pratioca bio je korak koji je otključao njegov svet.
„Kosta je uložio veliki trud kako bi naučio da drži olovku, povuče liniju. Zatim je posmatrao sestru i imitirao je. Trenutak kada smo primetili da to ima nekog smisla bio je kada je za ličnog pratioca dobio umetnicu. Naš odnos se menjao postepeno, upoznavali smo jedno drugo. Danas komuniciramo gestovima, jasno i precizno“, kaže Kostina mama.
Kosta kroz boje prenosi najčistiju emociju, lišenu bilo kakvog pretvaranja ili želje da se dopadne drugima.
„Kosta je najiskrenije biće na svetu koje postoji. Svaki njegov osmeh je iskren, svaka njegova suza je patnja. Kada crta, oseća se rasterećeno, jer radi ono što mu prija, oslobođen od očekivanja okoline. Njegov osmeh nam pokazuje zadovoljstvo dok stvara.“
Put do izložbe bio je ispunjen izazovima koje nosi neverbalnost i potreba za analizom svakog pokreta i raspoloženja.
„Nikada nismo ni pomišljali da će Kosta imati svoju izložbu. Svaki pomak u njegovom razvoju za njega je ogroman. Sigurno je najteže što je Kosta neverbalan, što od porodice zahteva dosta discipline i analiziranja svakog izraza lica“, navela je njegova mama.
„Kada dete dobije dijagnozu, ona postaje dijagnoza cele porodice. Mi smo porodica sa autizmom, a snagu pronalazimo u njemu – milom, dragom i toplom Kosti“, otvoreni su Kostini rodtelji.
Za roditelje koji su tek na početku teškog puta, Katarina ima poruku koja se oslanja na bezuslovnu ljubav i upornost.
„Sve počinje od prihvatanja dijagnoze. Važno je shvatiti da je ona samo jedan deo, a ne cela priča. Najvažnije je da detetu stalno pokazujete ljubav, grlite ga, ljubite, bodrite. Ljubav i podrška su osnov za razvoj. Morate imati neograničeno strpljenje. Kao što kaže Njegoš: Neka bude borba neprestana, neka bude što biti ne može“, kaže Kostina mama.
Govoreći o sistemskim problemima, Kostina majka ukazuje na bolnu tačku našeg društva, a to je nedostatak registra i jasne podrške za budućnost dece sa smetnjama u razvoju.
„Inkluzija je izuzetno važna, posebno to što Kosta ide u odeljenje sa decom redovnog razvoja. Jedan od ključnih problema je što sistem nema jasnu sliku o tome koliko ima osoba sa autizmom. Neophodno je da postoji registar. Kako da napravimo sistem podrške ako ne znamo koliko dece ima i koje su njihove potrebe? Registar je osnova za sigurniju budućnost naše dece, posebno u trenutku kada nas roditelja jednog dana ne bude bilo. Našem društvu nedostaje sistem“.
Kostina izložba u Valjevu je poziv da budemo ljudi. Njegov uspeh nas opominje da svako dete ima dar, ali mu je potrebna ruka koja će taj dar da podrži i sistem koji neće da ga zaustavi.
Još uvek nema komentara.