Mediji Orbanove Mađarske i Vučićeve Srbije – isti sistemi i blage nijanse
Mediji koji su pod kontrolom vlasti grade sistem za odvlačenje pažnje od suštine i najvažnijih događaja u društvu.Tako je kod nas bilo za 16 godina Orbanove vlasti. Tako je i kod vas u Srbiji.
Režimi koriste efekat mađioničara, kao nekada kada su mađioničari neopaženo skidali sat čoveku na pozornici, odvlačeći mu pažnju na nešto drugo. Doduše, mađioničar vrati sat, ali ovi ne vraćaju ono što pokradu. Ovako mi je jedan mađarski kolega objasnio suštinu medijske podrške kleptokratskim režimima. Ima li razlike u kontroli medija u Vučićevoj Srbiji i Orbanovoj Mađarskoj?
Princip je isti, razlika je samo u nijansama.
Modeli kontrole medija u Mađarskoj pod Viktorom Orbanom i u Srbiji pod Aleksandrom Vučićem delili su do Orbanovog pada istu filozofiju „medijskog zarobljavanja“, gde se umesto direktne cenzure koriste sofisticirani ekonomski i politički mehanizmi za postizanje potpunog potčinjavanja javnog prostora u korist vlasti. Dok je mađarski model izrazito bio ukorenjen u institucijama i centralizovan, srpski model se oslanja na kombinaciju neformalnih mreža, državnih preduzeća i pritisaka kroz regulatorna tela.
Novac kontroliše medije
Ključ za kontrolu medija su finansije. U Mađarskoj sistem je bio centralizovan kroz Nacionalni komunikacijski ured (NKOH). Sva državna sredstva za oglašavanje prolaze kroz jedan „levak“, što je omogućavalo precizno usmeravanje novca ka vlastima lojalnim medijima i finansijsko gušenje kritičkih glasova. To je bila sistemska, birokratska kontrola.
U Srbiji je ta kontrola decentralizovanija, ali jednako efikasna. Umesto jednog centra, koristi se sistem državnih konkursa za sufinansiranje medijskih sadržaja na lokalnom nivou, gde se novac isključivo dodeljuje medijima bliskim vlasti. Takođe, najvažniji instrument je Telekom Srbija, koji se koristi za akviziciju kablovskih operatera i medijskih kuća, čime se direktno utiče na tržišnu strukturu i distribuciju sadržaja.
Vlasnička konsolidacija
Mađarska je kroz fondaciju KESMA, stvorila gigantski konglomerat od skoro 500 medija. To je formalizovan, „gornji“ nivo kontrole gde su oligarsi bliski vlasti (kao Lorinc Mesaroš, koga smatraju čuvarom Orbanovog novca) posedovali medijsku infrastrukturu.
U Srbijji je vlasnička struktura često netransparentna, ali operiše kroz mrežu biznismena bliskih vladajućoj stranci. Nema jedinstvene fondacije poput KESMA, već se kontrola ostvaruje kroz privatne vlasnike koji zavise od državnih poslova, reklama ili kredita državnih banaka.
Upravljanje narativom
U Mađarskoj je ured koji je vodio Antal Rogan ( zvali su ga Orbanov kardinal Rišelje) funkcionisao kao „mozak“ operacije, koordinirajući dnevne poruke i „narative“. Fokus-grupe i ankete korišćene su za testiranje poruka pre nego što se puste u javnost, čime se propaganda čini naučno utemeljenom.
U Srbiji koordinacija narativa je očigledna jer su svi naslovi u tabloidima sinhronizovani, gostovanja političara na televizijama sa nacionalnom frekvencijom su u potpunosti planirana. Iako ne postoji jedan „ministar propagande“ sa ovlašćenjima kakva je u Mađarskoj imao Rogan, tim srpskog političkog vrha, podređen Aleksandru Vučiću, a čine ga ekspertski izrelski timovi , partijski operativci, vlasnici medija i verovatno ljudi iz bezbednosnih struktura, direktno komunicira sa urednicima ključnih medija, čime se postiže isti efekat sinhronizacije.
Javni servis i regulatorna tela
Javni mediji u Mađarskoj su bili direktno pod političkim uticajem, sa jasnim instrukcijama o tome šta se objavljuje, a šta izostavlja.
Javni servis u Srbiji (RTS) se nalazi u kompleksnijoj poziciji, često izložen pritiscima i optužbama za pristrasnost ili „balansiranje“ u korist vlasti. Ali, informativni program je potpuno pod kontrolom vlasti. Regulatorno telo za elektronske medije (REM) u Srbiji često se kritikuje kao pasivno ili pristrasno, parališe rad javnih servisa, omogućava televizijama sa nacionalnom frekvencijom da promovišu provladine narative bez sankcija, i to je ključni mehanizam kontrole elektronskih medija.
Dok je mađarski Orbanov model delovao kao „mašinerija“, visoko centralizovana, pravno zaokružena i institucionalno čvrsta, srpski Vučićev model je više „ekosistem“, elastičniji, tajnovitiji i neformalniji i oslonjen na ekonomsku zavisnost medija od državnih resursa i povezanih kompanija. U oba slučaja, krajnji rezultat je isti: dominacija provladinih medija u javnom prostoru, marginalizacija istraživačkog novinarstva i stvaranje privida pluralizma dok je suštinska kontrola informacija čvrsto u rukama političke elite. Njihov zadatak je da obmanu građane, da sakriju nivo kriminala i korupcije, da “odvuku pažnju” od rasprodaje nacionalnih interesa. U Mađarskoj je taj proces brutalno prekinut padom Viktora Orbana.
Još uvek nema komentara.