Paunović: Jedino su greške lekara i tužioca nenadoknadive
U pokušaju da shvatim da li je obećanje Radeta Bajića, višeg saradnika u JTOK-u, koji je ispred Ustavnog suda najavio „uspravljanje kičme” tužilaštva, zapravo dobra vest ili zastrašujuća istina o decenijama svesnog ćutanja, pozvala sam i Jasminu Paunović višu javnu tužiteljku u penziji.
Koliko god ohrabrujuće zvučala najava da će tužilaštvo napokon početi da sprovodi zakon, toliko je poražavajuće čuti javnu potvrdu onoga što decenijama nazivamo „javnom tajnom“. Šokantno nije samo priznanje, već i sama činjenica da smo godinama svesno živeli u sistemu u kojem je izvršna vlast, a ne Ustav, bila ta koja bira koji će predmeti ugledati svetlost dana, a koji će ostati duboko u fiokama političkih interesa.
Građani su danas podeljeni između nade da je „bolje ikad nego nikad“ i opravdane neverice zbog svega što je do sada propušteno, a taj jaz se preslikava i na stručnu javnost. Sudija Miodrag Majić smatra da treba podržati svaki napor tužilaštva uz svesnost da ono ne može mnogo da se razlikuje od društva u kom se nalazi. Nasuprot tome, Paunović poručuje da je vreme za zakletve isteklo i da je jedini validan odgovor – prelazak sa reči na dela.
Pogrešan izbor kadrova kao koren „hobotnice“
Jasmina Paunović korene ovog stanja vidi u višedecenijskom urušavanju kadrova:
„Kada se građaninu nametne naopak sistem vrednosti, moralne i duhovne vertikale, ostaje mu jedina nada da svoju pravdu potraži pred nadležnim institucijama. Tužilaštvom i sudom. Problem celog pravosudnog sistema višedecenijski leži u pogrešnom izboru kadrova koji dele pravdu. Upravo zbog ovakvih izbora, na ključnim pozicijama pravosudne vlasti, kao posledicu, imamo višedecenijsko ćutanje tužilaštva.“
Ona dalje precizira kako taj mehanizam lojalnosti funkcioniše u praksi:
„Tužioci koji su birani u svakom tužilaštvu, a posebno JTOK-u su upravo birani po volji režima, po volji vlasti, interesnih grupa. Na taj način se vlast obezbeđuje u nekom budućem periodu, da će „njihovi ljudi’ u znak zahvalnosti zbog upravo baš njihovog izbora, biti nevidljivi u toj hobotnici korupcije. I taj način izbora, predstavlja svojevrsnu korupciju. Upravo tako dolazimo u postojeću situaciju, da institucije ćute, a država umire.“
Cena ćutanja
Tišina institucija za Paunovićevu nije apstraktan pojam, već uzrok konkretnih nesreća. Oštro povlači vezu između rada tužilaštva i najvećih tragedija u zemlji:
„Godinama unazad, tužilačka organizacija je zamrla, bez ikakvog odgovora na mnoga pitanja, nametnuta od strane građana… U tom spletu nesrećnih okolnosti rađaju se i najveće tragedije u istoriji Srbije: pad helikoptera, „Savamala“, ubistvo Olivera Ivanovića, Ognjanovića, nadstrešnica, EPS… To je jednostavno uzročno-posledična veza.“
Eho protesta: Od priznanja do dela
Analizirajući nastup Radeta Bajića ispred Ustavnog suda, Paunovićeva ga dešifruje kroz tri ključne tačke, ali upozorava na poruku koju su poslali sami građani:
„Ono što se izdvaja iz mase je poruka „Pređite sa reči na dela!“ To bih obeležila kao eho protesta, poruku, nadu… Govor sadrži u sebi priznanje da ništa nisu radili godinama, da nisu procesuirali odgovorne u krugu visoko pozicioniranih javnih funkcionera. Sadrži i pokajanje zbog svog nerada, te svest o tome da snose deo odgovornosti i za pad nadstrešnice u Novom Sadu, jer da su procesuirali na vreme, do tragedije ne bi ni došlo.“
Na kraju, ona se osvrće na samo obećanje, naglašavajući da Bajićevo uveravanje o zakonu koji više neće čekati u fiokama ne sme biti zamena za odgovornost. Za Paunovićevu je svaka institucija koja svesno ćuti zapravo saučesnik u teroru nad sopstvenim narodom. Iako ostavlja prostor za nadu da se kao društvo možemo dizati „iz pepela“, ona je kategorična u stavu da opstanak onih koji su godinama nečinjenjem saučestvovali u nepravdi mora biti ozbiljno preispitan. Sve se na kraju svodi na poruku građana koja odjekuje kao jedini validan sud: s reči na dela.
Jedino su greške lekara i tužioca nenadoknadive
Jasmina Paunović naglašava da barijera između tužilaštva i politike ne sme imati pukotine, jer se svaki neprimeren uticaj na pojedinca automatski preliva na ceo sistem:
„Tužilac ne sme biti opterećen politikom i ne sme politički delovati. Takođe, ne sme sebi, kao ni svom pozivu, dozvoliti da političari utiču na njegov rad i njegove odluke, u čemu ga štiti Ustav i zakon. U suprotnom, otvara se problem u radu čitave institucije, jer tužilac u svom radu nije ‘otcepljen’ od nje, njegov rad je rad kompletne javnotužilačke institucije koju predstavlja.“
Odgovornost onih koji dele pravdu ona vidi kao apsolutnu, ne samo kroz profesionalni dignitet, već i kroz konkretne zakonske posledice:
„Svaki tužilac i sudija mora biti svestan svoje odgovornosti, što podrazumeva visok stepen dostojnosti, stručnosti i profesionalizma. Oni snose ne samo disciplinsku i moralnu, već i krivičnu odgovornost za nevršenje, prekoračenje ili iskorišćavanje službene dužnosti.“
Problem se, prema njenim rečima, uvek vraća na početnu tačku — netransparentan izbor kadrova u JTOK-u koji se vrši po diktatu centara moći. Poređenjem koje najbolje opisuje težinu ovog poziva, Paunović zaključuje svoju analizu:
„Na kraju, jedino su greške lekara i tužioca nenadoknadive. Zbog lekarske greške može se izgubiti život, a zbog greške tužioca gubi se sloboda, koja takođe može rezultirati smrtnim ishodom. Njihovim greškama se gube najveće ljudske vrednosti: ŽIVOT I SLOBODA.“
U trenutku kada Rade Bajić ispred Ustavnog suda nudi zakletvu životom da će pravo nadvladati politiku, reči tužiteljke Paunović ostaju kao opomena: poverenje građana nije nešto što se traži govorom, već nešto što se zaslužuje u sudnici, tamo gde bi „hobotnica korupcije“ napokon morala da postane vidljiva pred zakonom.
Još uvek nema komentara.