Tačno je mesec dana prošlo od kada su američki predsednik Donald Tramp i iranski predsednik Masud Pezeškijan u Islamabadu potpisali Memorandum o razumevanju kojim je okončana brutalna prolećna eskalacija na Bliskom istoku. Ambiciozni memorandum koji je veći deo svetske javnosti predstavljao kao “sporazum u miru” pretvorio se u proces u kojem diplomatski optimizam počinje da bledi. Ono što je predstavljeno kao istorijski korak ka deeskalaciji sve više liči na klasičan primer „strateškog primirja“ ili taktičke pauze koju obe strane koriste da se pregrupišu, umesto da rešavaju duboke uzroke sukoba.
Sporazum od 14 tačaka, potpisan 17. juna 2026, brzo je zaustavio velike operacije „Epic Fury“ i smanjio direktne sukobe između Izraela, Hezbolaha i iranskih snaga. Međutim, na terenu se sukob nije ugasio, već je samo promenio oblik. Dok su velike ofanzive stale, hibridni napadi, incidenti na tankerima u Ormuzu i raketni obračuni preko “savezničlkih” snaga se nastavljaj, iakuo smasnjenim intenzitetom.
Anatomija krhkog dogovora
Ključne odredbe Memoranduma – sloboda plovidbe kroz moreuz Ormuz, delimično ublažavanje sankcija i zamrzavanje nuklearnog statusa – delovale su kao hitna mera za sprečavanje globalne energetske krize. SAD su ukinule blokadu, Iran je formalno otvorio prolaz za tankere. Ipak, promet naftom i dalje je znatno ispod predratnog nivoa, a svakodnevni incidenti sa napadima na brodove i američkim uzvratnim udarima pokazuju koliko je primirje tanko.
„Ovo nije mir. Ovo je kupovina vremena“, rekao je jedan zapadni diplomata. „Obema stranama je trebao predah – Iranu da stabilizuje ekonomiju, Amerikancima da smire cene energenata pred unutrašnje političke izazove i popune arsenale.“
Iran je, prema procenama analitičara, najviše profitirao od taktičke pauze. Zahvaljujući američkom delimičnom olakšanju sankcija, izvoz nafte je porastao, a režim je dobio prostor da se ekonomski oporavi. Nuklearna infrastruktura se obnavlja, dok Međunarodna agencija za atomsku energiju (IAEA) i dalje nema pun pristup, jer je „kontinuitet znanja“ narušen ranijim sukobima. Proxy mreža, od Hezbolaha do Huta, ostala je netaknuta.
S druge strane, Trampova administracija je sporazum predstavila kao diplomatsku pobedu koja je sprečila širu regionalnu eksploziju i oborila cene nafte. Međutim, brzi povratak na hirurške udare nakon incidenata na moru pokazuje da Vašington ne veruje u trajnost dogovora. Za Izrael, koji se oseća marginalizovanim, ovakav pristup predstavlja stratešku zabrinutost.
Istorijski obrasci i budućnost
Istorija Bliskog istoka prepuna je sličnih primirja, koji su bili pauze između sukoba. Od privremenih sporazuma u Libanu devedesetih, preko višestrukih primirja u Gazi, do nuklearnog dogovora iz 2015. koji je Tramp sam raskinuo 2018. godine, papir često služi više za konsolidaciju snaga nego za pomirenje.
Sada se bliži kraj 60-dnevnog roka za postizanje sveobuhvatnijeg sporazuma u Švajcarskoj. Analitičari vide tri glavna scenarija:
Večina tipuje na produžavanje statusa kvo uz ograničene incidente i selektivnu primenu sporazuma. Iran će testirati granice preko hezbolaha i Huta, SAD će odgovarati ograničenim udarima, a ekonomski benefiti će teći sporo.
Pesimisti se klade na kolaps pregovora ukoliko IAEA otkrije tajno obogaćivanje ili Izrael izvede unilateralni napad na iranska postrojenja. To bi moglo ponovo zatvoriti Ormuski moreuz i dovesti do šireg regionalnog sukoba.
Optimisti, a malo ih je , tipuju na pravi detant uz novu, proširenu verziju nuklearnog sporazuma i bezbednosne garancije za Izrael i zalivske zemlje.
Mirovni sporazumi u ovom regionu retko rešavaju prave probleme, nepoverenje, ideološke razlike i borbu za uticaj, primećuju analitičari, tvrdeći da ih često samo zamrzavaju dok se baterije ne napune za sledeću rundu.
Dok se odvijaju spore diplomatske pripreme za novu rundu dijaloga u Švajcarskoj, realnost na terenu – rakete, dronovi i tenzije u Zalivu, podseća da je Islamabadski memorandum možda samo najnovije poglavlje u dugoj istoriji sukoba koji se ne rešavaju potpisima, već samo odlažu. Za sada, mir ostaje više iluzija nego stvarnost.
Još uvek nema komentara.