Kucamo na vrata zaboravljenih asova, godina bez opozicije
Srpska parlamentarna opozicija poslednju godinu živi u neobičnom, gotovo ponižavajućem političkom vakuumu. U skupštini povremeno održe konferencije, lupaju po klupama, ponekad izvedu neki performanščić ili blokadicu. A na ulicama najveći talas protesta u poslednjoj deceniji. Bez njih, a bogme, često i uprkos njima.
Studenti, glavni pokretači pobune, od samog početka insistiraju na nestranačkom karakteru okupljanja. Neće stranačke zastave, neće partijske govornike, neće „preuzimanje“ pokreta. Jednostavno, neće opoziciju kakvu poznajemo.
Politički šamar onima koji godinama jašu na talasu „imamo podršku naroda“, a kada je narod izašao na ulicu, ostadoše bez pozivnice. I dalje se šunjaju oko sporednih ulaza u nadi da će ih vratar prepoznati.
Parlament kao pozorište i zakasneli poziv za „zajednički front“
U Skupštini su opozicionari pokušavali da budu glasniji od vlasti, ali i od realnosti. Bilo je tu svega, blokada govornice, prekidanja sednica, pa i bacanja dimnih bombi. Na trenutak je izgledalo kao da parlament postaje scena političkog otpora. Ali scena ostaje samo scena.
Predstava se završila, svetla su se ugasila, a vlast nastavlja da glasa. Opozicija igra ulogu bunta u instituciji u kojoj nema snagu da promeni ishod. Buka velika, efekat mali.
U isto vreme, studenti rade ono što opoziciji ne uspeva godinama, izvode desetine hiljada ljudi na ulice. Organizuju blokade, proteste, akcije, zahteve, inicijative za izbore. I to bez stranačkih šefova, bez predsednika partija, bez „koordinatora protesta“ iz opozicionih redova.
Posle dugo vremena, politički impuls ne dolazi iz partija, nego iz društva. Opozicija pokušava da se priključi. Lideri obilaze proteste, pružaju podršku, drže govore za medije. Ali u stvarnosti su gosti na događaju koji nisu organizovali. U političkom smislu, studenti su ih preskočili.
Tek kada je postalo jasno da protesti neće nestati, opozicioni lideri su počeli da govore o „zajedničkom frontu“ tipa, studenti, nevladin sektor, ugledne ličnosti, opozicija. To bi zvučalo kao politički pametna ideja da problem nije u tajmingu.
Studenti su već imali svoje zahteve, svoje strukture, svoje govornike i svoj legitimitet. Nisu tražili političke tutore. Nisu tražili šefove. Nisu tražili partijske liste. Nisu tražili ono što im opozicija nudi.
Masovni protesti dovode do političkih potresa i pada vlade. Oni studentski. Opozicija, paradoksalno, posmatra istorijski trenutak sa galerije. Uvek, bar, korak iza događaja.
Studenti ne veruju opoziciji. U opoziciji ne veruju jedni drugima. To je politička jednačina iz koje se ne izlazi dimnim bombama u parlamentu, niti saopštenjima o „istorijskom jedinstvu“.
Jer, dok su opozicioni lideri pregovarali o zajedničkim nastupima, studenti su već organizovali blokade. Dok su partije pravile strategije, ulice su već imale svoje vođe. Bez stranačkih knjižica.
Godina u kojoj opozicija nema ulogu
Poslednja godina pokazuje nešto što opozicija ne želi da vidi, politička energija u Srbiji više ne stanuje u partijskim centralama. Ona je na fakultetima, u blokadama, u protestnim kolonama i studentskim plenumima.
Opozicija i dalje stoji između skupštinske govornice i bine na protestu, pokušavajući da pronađe mesto gde će je neko zaista slušati.
Osim bliže rodbine. I vlasti. Ako budu dovoljno korisni.
Epstini iz našeg šljivika
02. feb 2026.
Orden za aplauze iz prvog reda
06. feb 2026.
Još uvek nema komentara.