U civilizovanim državama nagrade i odlikovanja služe da se društvo seti svojih najboljih. U Srbiji, poslednjih godina, da se vlast zahvali najvernijim.
Ordeni, nacionalne penzije i crkvena odlikovanja stižu kao sezonski grip, redovno, u talasima i bez jasnog kriterijuma ko je zaista zaslužio, a ko samo zna da klimne glavom u pravom trenutku.
Sistem, zapravo, ima svoju logiku. Nagrađuje lojalnost, najdoslednije u hvaljenju državnog vrha. Posebno, jednog čoveka. Jer, da njega nema, ne bismo postojali ni mi, ni država. Logično.
A medalja, bogme, ima dovoljno i za spoljnu i za unutrašnju upotrebu. Orden Republike prvog stepena postaje skoro protokolarna obaveza za lidere prijateljskih ( po proceni onog koji o svemu odlučuje ) zemalja, poput Putina, Si Đinpinga, Orbana.
Domaći zaslužni umetnici se po pravilu uklapaju u dominantni ideološki ton, često i glasno podržavaju vlast. Tako su se među dobitnicima Ordena Karađorđeve zvezde poslednjih godina našli, između ostalih, pokojni Bora Đorđević, reditelj Predrag Antonijević, glumica Lidija Vukićević i drugi javni kulturni akteri bliski državnom narativu.
Tu je i operska diva Jadranka Jovanović koja je uz zahvalnost za dobijenu medalju za svoju umetnost posebno isticala da to nema veze sa njenom javnom podrškom Aleksandru Vučiću.
“Ceo moj život ima putanju neke kosmičke energije koja mene vodi. Ja je prepoznajem”, kaže operska diva i dodaje da je ona “slobodan čovek koji je podržao Srpsku naprednu stranku”. A kad se sudare kosmička energija i podrška SNS-u, eto ga i Karađorđe.
Istim Karađorđem je nagrađena i Branka Lazić, udarna pesnica još udarnije medijske pesnice režima, tabloida Informer. Istakla se u gađenju svih uličnih protesta i blokada, posebno studentskih. Doduše, bar je to radila na samom terenu, hrabrije od njenog šefa, koji urla ogavnije, ali iz mišije rupe, poznate kao Kolegijum.
Vukove nagrade
Vukova nagrada, koja bi trebalo da bude simbol vrhunskih kulturnih dostignuća, poslednjih godina sve više liči na listu bezbednih imena.
Među dobitnicima su i popularni estradni autori i javne ličnosti bliske državnim strukturama, dok kritički nastrojeni umetnici retko dolaze u obzir.
U toj šumi priznanja opet se našlo mesta i za televizijske autore i novinare bliske vlasti.
Među nagrađivanima se pominje i Gvozden Nikolić, dugogodišnji autor emisija na režimskim programima, poznat po izrazito blagonaklonom i nekritičkom odnosu prema državnom vrhu. U sistemu nagrada kakav danas postoji, takva vrsta „profesionalizma“ ne ostaje neprimećena.
Nacionalne penzije, budžetska nagrada za podobnost
Svake godine, u vreme objavljivanja liste dobitnika nacionalne penzije, isto pitanje: koji su kriterijumi za izbor dobitnika? Kako je moguće da pojedini bardovi u oblasti kulture, koje predlažu umetnička udruženja, poput glumice Gorice Popović ili dramaturga Siniše Kovačevića, nisu zaslužili mesečna primanja od države za doprinos koji su dali? Ali po „državnoj komisiji“ zaslužili su ih, gle čuda, članovi ili javni podržavaoci SNS-a. Nacionalni penzioneri su estradna umetnica Zorica Brunclik,scenarista Nebojša Pajkić, harmonikaš Mirko Kodić i nezaobilazna diva Jadranka Jovanović. Jer, kosmička energija.
Zajednički imenitelj svih ovih nagrada je jednostavan: u Srbiji se nagrade ne dodeljuju samo za zasluge, već i za stav.
Možeš biti vrhunski umetnik, naučnik ili sportista, ali ako si glasni kritičar vlasti, velika je šansa da te razne komisije za dodele priznanja, pa makar i za najboljeg upravnika zgrade u MZ „Lipov lad“ jednostavno previde.
Ali ako si spreman da u pravom trenutku potpišeš apel, pojaviš se na prijemu ili snimiš spot za „državne vrednosti“, nagrada te automatski prepoznaje. Takav je softver.
Srbija je sigurno jedina zemlja u Evropi u kojoj postoji neformalni, ali prepoznatljiv orden, kolokvijalno poznat kao „Orden za udvorištvo prvog reda“.
Taj se ne nosi na reveru. Nosi se u karakteru.
Još uvek nema komentara.