Na današnji dan pre 35 godina, 9. marta 1991, Beograd je bio poprište jednog od najdramatičnijih političkih događaja u novijoj istoriji Srbije. Demonstracije koje je organizovao Srpski pokret obnove protiv režima Slobodan Milošević okupile su desetine hiljada građana u centru grada kao prvi veliki otvoreni politički sukob vlasti i opozicije u Srbiji posle uvođenja višestranačja.
Bio je to dan kada su se sudarili demonstranti i policija, kada su na ulice Beograda izvedeni tenkovi, kada su uhapšeni lideri opozicije i kada je postalo jasno da će politička borba protiv autoritarnog sistema biti duga i teška.
Zahtev za ostavke na RTS-u
Neposredni povod za protest bio je zahtev za smenu rukovodstva tadašnje Radio‑televizija Srbije, koje je opozicija optuživala da služi kao propagandni aparat vlasti.
Demonstranti su tražili ostavke direktora i uredništva RTS-a, tvrdeći da državna televizija sistematski vodi kampanju protiv opozicije i da manipuliše informacijama.
Protest je organizovao Vuk Drašković, lider Srpskog pokreta obnove, koji je pozvao građane na okupljanje na Trgu Republike i Terazijama.
Sukobi u centru Beograda
Demonstracije su brzo prerasle u nasilne sukobe sa policijom. Specijalne jedinice su rasterivale demonstrante suzavcem, vodenim topovima i pendrecima, dok su se građani povlačili ka okolnim ulicama.
U haosu koji je usledio poginule su dve osobe, demonstrant i policajac, a više desetina ljudi je povređeno. Vlast zabranjuje program tada jedine nezavisne televizije, Studija B. Uveče je vlast izvela i vojsku, pa su tenkovi raspoređeni u centru Beograda, što je dodatno podiglo tenzije.
Istog dana uhapšeni su Vuk Drašković i njegova supruga Danica. Posle nekoliko dana pritvora, pušteni su na slobodu, ali je politička kriza već bila duboko otvorena.
Studentski protest i „plišana revolucija“
Samo dan kasnije protesti su dobili novu dimenziju. Kolona studenata krenula je iz Studentskog grada prema centru Beograda i završila na Terazijama, gde su se okupile desetine hiljada građana. Protest, poznat kao „plišana revolucija“, prerasta u veliki politički skup protiv režima.
Taj studentski talas bio je jedan od prvih nagoveštaja onoga što će tokom devedesetih postati masovni građanski otpor Miloševićevom režimu.
Iako demonstracije 9. marta nisu dovele do trenutnih političkih promena, one su označile početak otvorenog sukoba između vlasti i opozicije u Srbiji.
Mnogi istoričari i politički analitičari smatraju da je upravo taj događaj bio prva velika pukotina u sistemu vlasti Slobodana Miloševića, koja će se produbljivati tokom naredne decenije i završiti njegovim padom 2000. godine.
Revizija istorije
Tri i po decenije kasnije, 9. mart se u javnosti obeležava sve tiše.
U delu političkog i medijskog prostora poslednjih godina pojavljuju se pokušaji reinterpretacije događaja iz devedesetih, od relativizovanja protesta do sve češće priče kako „nisu razumeli“ politiku Slobodana Miloševića i da su demonstranti, u stvari, bili „plaćene izdajice“. Svih oko 100 000. Dobro, bilo je i „zavedenih“.
Istovremeno, naslednici političkih struktura koje su početkom devedesetih bile deo vlasti, ponovo vladaju Srbijom.
I možda, baš zbog toga, 9.mart ne postoji za vlast. Osim kao „izdaja“.
Ironija istorije je u tome što se Srbija danas ponovo suočava sa talasom studentskih i građanskih protesta.
Kao i 1991. godine, studenti su ponovo među najglasnijim kritičarima vlasti, a pitanja medijskih sloboda, političke odgovornosti i demokratskih institucija vraćaju se u centar društvene debate.
Zbog toga se 9. mart ne doživljava samo kao istorijski datum, već i kao podsetnik da se mnoge političke dileme u Srbiji, posle 35 godina i dalje nisu promenile.
Možda je upravo zato taj dan danas nezgodan za podsećanje.
Jer, istorija ume da bude neprijatna kada počne previše da liči na sadašnjost.
Još uvek nema komentara.