Indijana Džons u pećinama Srbije: Kako su zakopano blago tražili avanturisti, UDBA, mafija i Miloševićevi generali
Pre 40 godina na jednoj slavi u Kuršumliji zamolio me rođak da mu pomognem da kupi detektor za metal. “Neki jači, ako može”, rekao je šapatom. Posle nekoliko zdravica krišom mi je pokazao kartu zakopanog blaga koju mu je “prijatelj koji teško bolestan” prodao za 500 maraka. Pričali su mi da su ga sledećeg leta viđali kako šeta po okolnim brdima sa velikim rancem na leđima. Mapa je bila prevara, ali je on smršao i ojačao od tolike šetnje po brdima.
Dok svet gleda kako Indijana Džons juri kroz džungle i pećine za izgubljenim kovčezima, Srbija već vekovima živi svoju verziju te priče. Samo što ovde nema Holivuda. Ima baruta, buldožera, tužbi i generala koji su verovali da će ih zlato spasiti od propasti.
Tragači za blagom su i u dvadesetom veku bili izuzetno aktivni. Nemci, speleolozi, privatni lovci su krstarili brdima i zavlačili se u pećine… A onda 2000. godina. Vojska SR Jugoslavije, po naređenju sa samog vrha, mesecima minira Šuplji kamen kod sela Špaj i Crvene Reke, na putu Niš – Pirot. Traže zakopano blago Kraljevića Marka ili Vizantijskog cara Vasilija i imaju informaciju da se radi o 300 – 400 kilograma zlata. Načelnik Generalštaba Vojske Jugoslavije je bio Nebojša Pavković, a Komandant Treće armije, general Vladimir Lazarević. Dok je zemlja slavila “pobedu protiv NATO-a”, angažovana je inženjerijska četa 211. oklopne brigade. Radilo se danju i noću, u civilnim odelima da se prikrije pravi cilj akcije.
Buldožeri, miniranje, eksplozije. Brdo presečeno, šuma uništena, živa priroda nestala. Od detonacija pucale kuće. Akcija proglašena vojnom tajnom i zvanično prikazana kao „uređenje teritorije“ i nasipanje lokalnih puteva kamenjem.
Blago nije pronađeno, a novinar Momčilo Petrović je ovom pričom obogatio jednu od svojih odličnih knjiga. To je samo još jedna legenda ojačana barutom i buldožerima.
Zlobnici su spremni da tvrde da je čitava ujdurma podmetačina konkurentskih tajnih službi. Novinari su pisali da je 4. oktobra 2000. godine general Nebojša Pavković došao do Šupljeg kamena i naredio vojsci da prekinu radove. Sutradan je bio 5. oktobar. Narod je bio na ulicama. Vojska ostala u kasarnama.
Ipak, meštani su tužili. Miroslav Bošković i Budimirka Golubović vodili su spor u Opštinskom sudu u Nišu, odeljenje Bela Palanka, protiv Vojske Jugoslavije. Sudski veštaci su utvrdili štetu. Pet godina kasnije, oko 2005, presuđeno u korist oštećenih. Vojska nije sanirala štetu, iako je obećala. Predstavnici vojske nisu redovno dolazili na ročišta. Čista farsa.
Mafija nije ostala po strani kada je u pitanju zakopano blago. Članovi Zemunskog klana, prema svedočenjima “upućenih”, imali su pravilo: višak novca od otmica i pljački jednostavno zakopati. Milioni nemačkih maraka završili su pod zemljom. Niko nikad nije precizno izračunao koliko. Slične priče kruže o drugim grupama iz devedesetih. Ili te priče izmišljaju oni koji su opljačkali pljačkaše.
Avanturisti i špijuni?
Britanski obaveštajac Bil Hadson tokom rata navodno je prisvojio deo zlata i dijamanata namenjenih četnicima Draže Mihailovića. Zakopao ga, pa posle rata sam tragao za njim, ali bezuspešno.
UDBA i vojni krugovi kasnije su pokretali akcije poput „Morava“ u Ovčarsko-kablarskoj klisuri. Željko Ražnatović Arkan i saradnici, prema lokalnim predanjima, jurili su blago popa Martina kod Dušanove pećine oko Ostrice. Privatni lovci i danas pretražuju Gornjačku klisuru, pećine istočne Srbije, planine oko Negotina, Frušku goru…
Psiholozi imaju hladno objašnjenje: mozak luči više dopamina u iščekivanju nego u trenutku uspeha. Optimistična pristrasnost – „meni se to može dogoditi“. Evolucijska potreba za istraživanjem. Beg od stvarnosti. Dokazivanje da si pametniji od onih koji su blago sakrili. I samo traganje je zadovoljstvo.
Zlato Nemanjića
Nemanjići su zaista imali zlato. Topili su ga u Novom Brdu i Trepči, kovali krune, punili riznice manastira i dvorova. Posle Dušanove smrti i osmanskih pljački većina blaga je nestala, pretopljena, odneta, rasuta u bežanijama. Ali legenda nije. Pećine Sokolice, tuneli između Petrove crkve i Đurđevih stupova, kruna cara Dušana, sanduci Brankovića… Narod je sanjao, a onda je 1892. Čedomilj Mijatović objavio „Rajka od Rasine“.
Roman je bio prava bomba. Junak Rajko sreće svetogorca Teodosija, čuvara krunskog blaga. Riznica je “sakrivena u pećini ispod stene Sokolice na planini Ostrici kod Čačka”. Olovni kovčezi sa ostacima gospodara, kip cara Dušana Silnog sa zlatnom krunom na glavi, kipovi despota Đurđa Brankovića i njegova dva oslepljena sina Grgura i Stefana s guslama u rukama, crkva čiji je ikonostas od čistog zlata i dragog kamenja… Despot Đurađ je, prema priči, tamo sakrio sav imetak kad su mu sinovi prorokovali propast. Mijatović je i sam, sa saradnicima, izdangubio ispitujući te pećine.
Knjiga je izazvala zlatnu groznicu. Ljudi su prodavali stoku da plate radnike, kopali noću, verovali u džinovskog smuka koji čuva krunu, monaha-duha i vukove. Ništa nisu našli. Ali, legenda je ojačala.
A pravo blago Nemanjića? Stoji mirno tamo gde ga niko ne može ukrasti u freskama Studenice i Dečana, u Dušanovom zakoniku, u kamenu. Sve ostalo je lepa, uporena, večita iluzija. Tragači i dalje kopaju, Srbija i dalje sanja. Jer u snu o zakopanom zlatu lakše se podnosi surova stvarnost.
Još uvek nema komentara.