Srce koje ne zna za penziju: Priča 86-godišnje bake koja „rasipa“ dobrotu
„Ja ne volim reč „pomažem“, ljudi su preosetljivi na tu reč. Ja volim da se nekome nađem u pravom trenutku i da mu ponudim ono što mogu: pažnju, ljubav, poštovanje, razumevanje i naročito emocije. Bez emocija i bez mudrosti ne može ništa u životu da se postigne“, ovako 86-godišnja Jovanka Dimitrijević iz Beograda, za Naš portal, objašnjava potrebu da se „nađe“ drugome, što nesebično i čini od svoje šesnaeste godine.
Jovanka Dimitrijević stoji kao živi podsetnik na to šta znači biti čovek. Ova penzionisana, ali visoko obrazovana baka, u maju, sa suprugom Živojinom slavi neverovatnih 60 godina braka, ali svoje penzionerske dane ne provodi u mirovanju. Ona je „dobra duša“ Crvenog krsta Savski venac i udruženja „Amity“, žena koja svakog četvrtka donosi svetlost u živote onih koji se bore sa tamom zaborava.
Humanitarac od detinjstva
Jovankina potreba da daruje sebe drugima nije nastala iz viška slobodnog vremena, nastala je iz životne škole koju je prošla još kao devojčica. Odrastala je u tuđoj kući i od malih nogu učila šta znači prilagođavanje i zahvalnost za pruženu ruku.
„Imam duševnu potrebu da se odužim tim ljudima koji nisu bili ni u kakvoj obavezi prema meni, pa su se angažovali. Imam potrebu da nešto pomažem nekome, da doprinosim, da jednostavno podelim ono što imam i vreme i znanje i snagu“.
Iako joj se san da postane advokat nije ostvario, Jovanka je svoj radni vek provela u ozbiljnim poslovima, ali je humanost uvek tinjala u njoj, još od prvih akcija sa kasicama Crvenog krsta u mladosti.
„Rano sam ostala bez majke, pa su me rano zaposlili, pa sam ja uz rad učila. U istoj firmi sam provela 35 godina i stigla sam do višeg obrazovanja. Moj san je bio da budem advokat, ali taj san nije ostvaren. Ovi ljudi koji su me prihvatili su me sa puno ljubavi i pažnje gajili i na neki način su me zadužili da ja, dok god živim, pokušavam da se odužim činjenjem drugim ljudima“.
Nema volontiranja bez emocija
Danas, Jovanka je deo radionica za pomoć starijim osobama i osobama koje žive sa demencijom. Svaki susret za nju je razmena duša. Kaže da rad sa osobama sa demencijom zahteva posebno strpljenje, ali i da je u tom svetu dodir često glasniji od reči.
„Znači im da vam otvore vrata i da se obraduju. Ne znam da li se više ja obradujem kad ih vidim ili oni kad vide mene. Ta radost u očima i osmeh na licu vam daje nekakvu snagu. Vi uđete, zaboravite na vreme i utonete u priču“.
„Mi stariji nemamo lepe ruke, lepo lice, ali kad uhvatite tog nekog za ruku i držite mu ruku i pomalo je pomazite…Ja vidim da se osmeh sa lica ne skida i oči su nekako vedre. Imam utisak svaki put kad pođem da sam ostavila vedriju i lepšu osobu“.
„Ti ljudi imaju posebne potrebe, da ga gledaš u lice, da ga razumeš, da ga pitaš za svaki pomak olovke ili bojice. Čovek oseti da l’ ga poštujete ili mehanički nešto sa njim radite. Jako su osetljivi i specifični. Srećna sam što sam nešto što sam umela darivala tamo nekome i što su oni to prihvatili. Bez ljubavi, poštovanja, mudrosti i velike volje ne može ništa sa tim ljudima da se učini“.
Od tanjira tople hrane do prijateljstva
„Nema volontiranja bez emocija i razumevanja. Neko kaže: „Ne mogu da volontiram, nemam vremena“. Ne. Vreme nije razlog. Treba imati volje, a volja stvara i vreme. Kad se dobro organizuješ, možeš mnogo toga“.
Njena posvećenost ide daleko izvan trosatnih radionica. Jedan telefonski poziv je spojio sa Dušankom, ženom koju je udario kamion i koja je ostala potpuno sama. Jovanka joj je svakodnevno donosila hranu i negovala je, stavljajući potrebe neznanke ispred sopstvenih planova. I tako 3 godine.
„Družila sam se sa njom pune tri godine dok nije stala na noge. Svaki put je pitala kako da mi plati, a ja sam rekla: „Gospođo Dušanka, stanite na noge, skuvajte mi kafu i onda ću znati da ste dobro“. Te tri godine sa mužem nisam išla na odmor jer nisam imala kome da je ostavim. Molila je: „Nemojte da me ostavite“. To je nešto što vas veže“.
Gospođa Dušanka nije jedina koja joj je zahvalna. Ono što dobija nazad nije materijalno i ne treba da bude, objašnjava Jovanka uz suze. Radosnice.
„Ako smo uspeli svima njima za jedan dan da produžimo život, da zaustavimo demenciju, mi smo napravili veliku stvar. Gospodin koji je u takvoj fazi nacrta nešto i napiše „Dragoj Jovanki za poklon“ i potpiše se, ne možete biti hladni na to. Jedna žena mi je rekla: „Jao Jovanka, da sam vas ranije poznavala, usvojila bih vas da mi budete sestra“.
Porodica najjači vetar u leđa
Dok se priprema za praznike i veliki bračni jubilej, Jovanka sa ponosom ističe svoju porodicu. Njena ćerka i zet su učeni mladi ljudi, kao i njeni unuci. Ponosno ističe da su joj najveća radost i inspiracija za putopise koje i dalje piše. Iako bi mnogi rekli da je uradila dovoljno, ona smatra da društvo mora više da ceni iskustvo starih.
„Volela bih da se mladi izbore za to da se stariji ljudi tretiraju kao ljudi sa iskustvom i kao stubovi društva, a ne kao otpisane osobe. Volela bih da mladi razumeju stare – i oni će jednog dana biti stari. Treba podizati svest da postoje osobe kojima je potrebna duševna pomoć. Nije sve u novcu, potrebno nam je razumevanje, iskreni pogled i nešto što je ljudski“.
Mala dela donose veliku radost
Svako od nas može da promeni nečiji dan, a Jovanka zna i način. Temelji se na onome što nam svima najviše nedostaje. Na ljudskosti.
„Procenite šta bi vas obradovalo da ste u tim prilikama. Da li bi vas obradovao nečiji dolazak, poziv telefonom, nečije pisamce u sandučetu? Obradovalo bi me da se neko javi da pita: „Da li ti treba da odem do apoteke?“. To je ljudski, to treba da rasipamo“.
Baka Jovanka Dimitrijević, sa svojih 86 godina, dokaz je da starost nije kraj doprinosa, već vreme kada mudrost dobija svoju najlepšu formu kroz služenje drugima. Njena priča je najlepši praznični dar koji nas podseća da je srce jedini organ koji nikada ne mora da ostari.
Još uvek nema komentara.