Kako je mafija dala alibi za pogrom nad Srbima 17. marta 2004. na Kosovu
Sedamnaestog marta 2004. godine na Kosovu je izbio talas nasilja, jedan od najtežih međuetničkih sukoba posle kosovskog rata 1999. godine. Pod administracijom UNMIK-a i uz prisustvo KFOR-a, etnički Albanci su organizovali masovne proteste koji su brzo prerasli u sistematske napade na Srbe, Rome, Bošnjake…
Okidač je bila tragedija od 16. marta, kada su se tri albanska dečaka utopila u reci Ibar kod Zubinog Potoka. Mediji na albanskom jeziku u Prištini su optužili Srbe da su napali dečake, iako UNMIK policija kasnije nije pronašla nikakve dokaze za to.
Ova lažna vest, uz ranije incidente poput pucnjave na srpskog tinejdžera u Čaglavici i protesta OVK veterana, zapalila je nemire u više od 30 mesta.
Juriš na Srbe
Desetine hiljada Albanaca – procene idu od 40.000 do 60.000 organizovanih učesnika – napale su srpske enklave. U Mitrovici su pokušali da pređu most i sukobili se sa KFOR-om. U Čaglavici je 12.000 demonstranata jurišalo na barikade, a KFOR (švedski i norveški vojnici) je bio primoran da upotrebi vatreno oružje da odbrani Srbe. U Prištini, Obiliću, Kosovu Polju, Vučitrnu, Lipljanu, Prizrenu… spaljivane su kuće, škole, bolnice i verski objekti.
U Prizrenu je izgorela Bogorodica Ljeviška (spomenik pod zaštitom UNESCO-a ), bogoslovija i više crkava, u Kosovu Polju sistematski su paljene srpske kuće kao i crkva.
Svedoci navode da su hiljade ekstremnih Albanaca, naoružanih motkama i vatrenim oružje, napadale delove naselja naseljene Srbima. Ispred njih je išla kosovska policija koja je upozoravala Srbe da napuste kuće, a u „pratnji“ je bila i cisterna sa benzinom kojim su palili srpske domove.
Napadi su bili brzi i koordinisani: albanske kuće su ostajale netaknute, dok su srpske spaljene do temelja. Međunarodne snage – KFOR i UNMIK – u mnogim slučajevima nisu reagovale na vreme. Nemački KFOR u Prizrenu odbio je intervenciju, francuski u Svinjaru stajao je nekoliko stotina metara dalje, a italijanski u Đakovici se povukao.
‼️17.03.2004‼️☦️🙏🏻🇷🇸
Albanian-Muslim hordes on March 17, 2004 launched the largest ethnic cleansing of Christian Serbs in Kosovo and Metohija since 1999. 😞🙏🏻☦️🇷🇸
This was not “spontaneous unrest”.
It was an organized, planned pogrom – systematic expulsion, burning, and… pic.twitter.com/X6aMDre6Fd— Denisimo75 (@Deni___75) March 17, 2026
Kritike su bile žestoke: međunarodna zajednica nije uspela da zaštiti manjine.
Stradalo je 19 osoba – 8 Srba i 11 Albanaca. Više od 900 ljudi je ranjeno, uključujući više od 120 pripadnika KFOR-a. Spaljeno je između 550 i 935 kuća, desetine škola i javnih zgrada. Uništeno ili oštećeno je 35 pravoslavnih crkava i manastira, među kojima su bili srednjovekovni spomenici od izuzetnog značaja.
Oko 4.500 Srba, Roma i Aškalija je proterano iz svojih domova – više nego što se vratilo tokom cele 2003. godine. Ovo je bio najveći talas etničkog čišćenja od 1999. Nemiri su pokazali potpuni neuspeh međunarodne misije u stvaranju multietničkog društva i doveli do gubitka poverenja manjina u KFOR i UNMIK.
Etničko čišćenje
Dvadeset dve godine kasnije, posledice su i dalje vidljive i bolne. Većina proteranih nikada se nije vratila. Psihološke traume su duboke – preživeli opisuju 17. mart kao „najgori dan u životu“, sa slikama požara, batina i bekstva kroz rulju. Materijalna šteta procenjena je na stotine miliona evra; deo crkava i kuća je obnovljen novcem Kosova i međunarodnih donatora (više od 200 miliona evra), ali to nije vratilo ljude.
Organizatori i izvršioci uglavnom su ostali nekažnjeni – od više od 400 optuženih, većina je dobila simbolične kazne ili su oslobođeni. Nema punog epiloga ni istrage uzroka.
To je bio jedan od događaja koji utiču na tokove istorije. Tog dana se najbolje moglo videti ko i kako trasira budućnost na Kosovu. Bez sumnje, to je bila dobro pripremljena akcija albanskih ekstremista. Cilj tog pogroma nad Srbima, pre svega u centralnom Kosovu, u Metohiji i Pomoravlju bio je proterivanje srpskog stanovništva i zatiranje srpskih korena. U tom trenutku je bilo na Kosovu 40.000 naoružanih pripadnika međunarodnih snaga koji nisu sprečili nasilje.
Kosovske vlasti su ćutale, KFOR i UNMIK su „okretali glavu“, a tadašnja Vlada Srbije je svoju nemoć pokazala organizujući – moleban. Poruka kosovskim Srbima iz Beograda je bila: „U Božijim ste rukama, Srbija vam ne može pomoći“. Bila je to demonstracija nemoći i očaja države Srbije.
Alibi iz Srbije za pogrom
Što je najgore, iz centralne Srbije je stigao i „alibi“ kosovskim ekstremistima. Zapaljene su džamije u Beogradu i Nišu, polupani izlozi bakalnica i poslastičara… To je stvorilo takozvanu „simetriju krivice“ i u zapadnim medijima naišlo na veće osude nego progon srpskog stanovništva i uništavanje srednjovekovnih svetinja. To je bio momenat kada se podzemlje uključilo u „rešavanje“ kosovske krize.
Mafija je deo svakog separatističkog pokreta. Na Kosovu je imala ključnu ulogu u naoružavanju OVK i izazvala rat na području koje je prerastalo u ogromni distributivni centar na balkanskoj heroinskoj ruti. U ovom slučaju albanska mafija je „stimulisala“ delove srpskog kriminalnog miljea da zapale džamije u Beogradu i Nišu.
Plaćanje ove „usluge“ je, tvrdilo se tada, išlo preko „braće iz crnogorskog podzemlja“. Snage KFOR-a zaustavile su pogrom tek drugog dana, jer se tadašnji ministar odbrane Boris Tadić izgleda jedini snašao i razgovarao sa šefom južnog krila NATO-a koji je posle naredio da se uključi KFOR.
Danas su ovi neredi skoro zaboravljeni. Srpska strana ih vidi kao pogrom koji je ubrzao jednostrano proglašenje nezavisnosti 2008. godine, dok albanska strana izbegava da spominje ovaj događaj i žrtve. Taj 17. mart je sahranio iluziju o multietničkom Kosovu. Dve decenije kasnije nas podseća da nekažnjeno nasilje ostavlja duboke ožiljke na celom društvu – i da bez istinskog pomirenja nema trajnog mira.
Još uvek nema komentara.