U Srbiji se ponovo glasa. Deset opština, deset prilika da se proveri da li demokratija još uvek postoji, mada je odgovor na ovo pitanje odavno jasan.
Na papiru, sve izgleda pristojno, više lista, kandidati, kampanja, biračka mesta. Na terenu ono što viđamo, već više od decenije. Vlast na sve dozvoljene i nedozvoljene načine brani ono što već ima, opozicija pokušava da dokaže da uopšte postoji, a između njih se pojavljuju liste koje deluju kao politički statisti. Prisutne, ali bez života. Vidljive, ali bez sadržaja.
Te liste, koje deo javnosti i posmatrača naziva „fantomskim„, služe kao dekor demokratije. Imaju ime, imaju redni broj, ali nemaju kampanju, nemaju sukob, nemaju poruku. Njihova svrha nije da pobede, nego da zbune, razvodne i popune prostor.
U većini ovih opština ishod već jeste poznat. Srpska napredna stranka tu ne ulazi kao izazivač, već kao vlasnik terena. Godinama unazad, lokalne vlasti su pod njenom kontrolom, zajedno sa institucijama, resursima i medijima. To nije startna pozicija, to je prednost koja se ne meri procentima, već sistemom.
A sistem je odavno poznat i zove se funkcionerska kampanja.
To je onaj trenutak kada predsednik države postaje glavni lokalni kandidat, kada ministri obilaze opštine kao da su im lične prćije, a svaka nova deonica puta dobija politički značaj. Otvaraju se radovi, najavljuju fabrike, obećavaju investicije, sve u ritmu kampanje, i sve sa budžetom koji ne pripada partiji.
Kako je više puta ukazivao Raša Nedeljkov iz CRTE, problem nije u tome što funkcioneri dolaze na teren, već što se briše granica između države i stranke. Kad se ta granica izbriše, izbori više nisu takmičenje, nego demonstracija sile.
I zato ovi izbori nisu obični, ovde nije pitanje ko će pobediti. Pitanje je da li će pobeda biti potpuna. U političkom rečniku vlasti to se zove „10:0″. Ne rezultat, nego poruka. Poruka da nema pukotina, da nema prostora za grešku, da sistem radi besprekorno. U takvoj logici, i jedan izgubljen grad postaje problem. Ne zbog vlasti u tom gradu, nego zbog slike koju šalje.
Zato kampanja ne staje. Predsednik je svuda: na nacionalnim frekvencijama, na lokalnim televizijama, u studijima, na terenu. Popije po koju sa izabranim građanima u direktnim prenosima na nacionalnim frekvencijama, bez obzira što je to zakonom strogo zabranjeno. Ali ne i njemu. On je superheroj, nedodirljiv i svemoguć. Može mu se sve. Pa i da političke protivnike naziva najgrđim imenima.
Monitoring organizacija godinama pokazuje istu stvar, dominaciju koja nije samo politička, već i medijska. Kada je jedan glas stalno prisutan, a drugi jedva čujan, izbori počinju da liče na monolog. A monolog nije demokratija.
U tom monologu ima i neobičnih scena, obilazak lokalnih medija, brzi odlasci bez susreta sa građanima, napeti momenti ispred zgrada televizija, gde deo okupljenih ne aplaudira nego negoduje. Slika vlasti koja dolazi i odlazi brzo, bez zadržavanja, kao da kampanja mora da se odradi, ali ne i da se sluša. Slušanje ume da bude nezgodno.
Na terenu, priča je još jednostavnija. CRTA i drugi posmatrači godinama beleže iste pojave: pritiske na zaposlene, klijentelizam, korišćenje javnih resursa, sumnje u birački spisak. To više nisu incidenti. To je obrazac u kojem izbori nisu samo pitanje politike, nego i zavisnosti. Posla, ugovora, pomoći, obećanja.
I zato ovi izbori liče na kontrolni zadatak. Ne za građane, neki umeju da misle, drugima je rečeno šta trebaju da misle Zadatak je za sistem. Da pokaže da može da proizvede rezultat koji se očekuje. Da sve funkcioniše bez greške. Da nema iznenađenja.
Jer u sistemu koji teži rezultatu „10:0″, demokratija bi bila iznenađenje. Iznenađenje je problem. A kad izbori postanu proces bez iznenađenja, onda to više nisu izbori.
Još uvek nema komentara.