Hoće li Izrael i Turska da zarate u Siriji?
Sirija postaje novi razlog za svađe Turske i Izraela. To potvrđuje prošlonedeljni izraelski napad na bazu Abu al-Duhur. Izrael tvrdi da je imao obaveštajne podatke o tome da će se turska vojska rasporediti u toj bazi. Američke obaveštajne službe navode da to nije tačno.
Izraelski premijer Benjamin Netanjahu je, posle napada, pobedonosno rekao: “Naučio sam ih pameti”. Turski predsednik Redžep Tajip Erdogan je na velikom mitingu zapretio da neće dozvoliti da Izrael ponižava sirijski narod, niti genocid u Gazi. Turska je izdala naredbu za hapšenje Netanjahua i traži da Interpol raspiše crvenu poternicu za izraelskim premijerom.
Nafta i energija daju materijalni interes za ovaj konflikt. Iran daje strateški vakuum. Islam i istorija daju ideološku boju. Ali suština je klasična borba za uticaj dve regionalne sile na prostoru koji je ostao bez starog gospodara. Sirija je teren, ne uzrok.
Nafta?
Nakon pada Asadovog režima u Siriji, Turska je stekla dominantan uticaj u Damasku. Turska vojska, dronovi, obuka i logistika postaju deo sirijske realnosti. Izrael to vidi kao pretnju. Kao što je ranije razbijao iransko prisustvo, sada šalje jasan signal da turske baze i sistemi protivvazdušne odbrane južnije od Idliba nisu prihvatljivi.
Kao i obično povod za konflikt su interesi. Sirijska nafta je deo ovog mozaika, iako je proizvodnja pala sa 380 hiljada na oko sto hiljada barela dnevno. Ključ nije količina, već tranzit. Irak, preko Sirije šalje naftu ka Mediteranu, da zaobiđe ormuski moreuz. Turska i Azerbejdžan bi preko Sirije da transportuju gas i stvaraju trgovinske koridore.
Turska hoće da Sirija postane deo njenog enegetskog i trgovinskog čvora. Izrael vidi pretnju u tome što koridori na istočnom Mediteranu prelaze u ruke Turaka.
SAD miri saveznike
SAD su između dve vatre svoja dva saveznika. Šta sledi? Direktni rat nije verovatan. Obe strane znaju cenu. Ali rizik pogrešnog proračuna raste. Svaki novi turski korak južnije ili novi izraelski udar može da izmakne kontroli. Sirija ostaje slab akter, teren na kojem se mere snage. Erdogan koristi antiizraelsku kartu za unutrašnju mobilizaciju. Netanjahu, pred izborima, pokazuje snagu. Verovatno će konflikti ostati na ograničenim vazdušnim udarima, rečima i demonstracije sile.
Pad Asada u decembru 2024. razbio je iranski „kopneni most“ ka Hezbolahu. Teheran je izgubio podršku Damaska, baze i logistiku. Nova vlast pod Ahmedom al-Šaraom aktivno hapsi iranske ćelije i prekida krijumčarske rute.
Ipak, mreže IRGC-a i Hezbolaha nisu potpuno ugašene ostaju male ćelije. Za Izrael je ovo dobitak, ali strah je da će turski vakuum biti još opasniji od iranskog.
Verski zamah
Sirijski lider Ahmed al-Šara (bivši Abu Mohamed al-Džolani) došao je iz džihadističke prošlosti (al-Nusra). Turska ga je godinama oblikovala i podržavala. Tako da je i verski momenat uključen ovaj konflikt. Vera kao politički alat. Izrael, doduše, gleda na tursko-sunitski uticaj u Siriji sa istom sumnjom sa kojom je gledao iransko-šiitski.
Turska želi stabilnu, centralizovanu Siriju pod svojim uticajem vojno, ekonomski i politički. Izrael želi da Sirija ostane slaba dovoljno da ne ugrožava njegovu slobodu delovanja u vazduhu i da se tamo ne pojave turski sistemi PVO ili baze.
Zato napad na Abu al-Duhur nije bio samo o jednoj bazi. Bio je signal: „Nećemo dozvoliti da se turska vojna infrastruktura širi.“
Još uvek nema komentara.