Bosanski kralj Tvrtko, prvi spin-doktor na Balkanu
Na Zapadu se vest o Kosovskoj bici 1389. uglavnom dočekala kao hrišćanska pobeda, pre svega zbog smrti sultana Murata, a ne zbog jasnog vojnog ishoda.
Iako su rane hrišćanske vesti govorile o pobedi, bitka je vojnički bila neodlučna ili pirova. Oba vladara (srpski knez Lazar i turski sultan Murat) su poginula, gubici su bili teški na obe strane, a osmanlijska vojska se privremeno povukla. Srbija je ubrzo oslabljena i postala turski vazal. Kneginja Milica je priznala vazalne obaveze. Napredovanje turske vojske nije zaustavljeno trajno, ali je Muratova smrt izazvala privremenu krizu oko naslednika.
Kosovska bitka odigrala se 15. juna 1389. godine (po julijanskom kalendaru; 28. juna po gregorijanskom) na Kosovom polju, nedaleko od današnje Prištine. Bila je to bitka između vojske kneza Lazara Hrebeljanovića, vladara Moravske Srbije, i osmanske vojske pod sultanom Muratom I. Lazaru su se pridružili Vuk Branković (vladar dela Kosova) i bosanski odredi koje je poslao kralj Tvrtko I pod komandom Vlatka Vukovića. Učestvovali su i manji kontingenti iz drugih hrišćanskih zemalja.
Zapadni savremenici nisu imali detaljan uvid u taktiku, broj vojnika ili tačan tok bitke. Najvažnija vest je bila da je ubijen turski sultan i to je značilo da je islamski pohod na Evropu zaustavljen.
U Parizu su se oglasila crkvena zvona a u Notr-Damu je otpevana služba zahvalnosti. Slične reakcije su bile i u Firenci, Veneciji, Barseloni i drugim gradovima Evrope.
Za takav efekat je zaslužan bosanski kralj Tvrtko I Kotromanić koji je poslao odred vojnika pod komandom Vlatka Vukovića da pomognu srpskoj vojsci u Kosovskom boju 28. juna 1389. godine. Posle bitke Vlatko Vuković se vratio u Bosnu i podneo izveštaj. Od tih vesti Tvrtko je napravio državnički akt i 1. avgusta 1389. godine pisao senatu Trogira da je porazio „nevernike“.
On se u pismu, kao kralj Raške, Bosne i Primorja, hvali da je „pobijedio Murata, onoga oholog sina i slugu Sotone“. Piše da je sultan došao da mu otme zemlju, ali da su 20. juna (datum koji je sam sebi pomerio jer mu se 15. nije dopao) uz Božju pomoć izvojevali potpunu pobedu. Turaka je ostalo malo živih, hrišćanskih gubitaka gotovo da nema. Ni reči o Lazaru. Ni traga da je knez poginuo, da je boj ostao u krvi i dimu, da je sultanov sin Bajazit već preuzeo štab. Samo čist, hladan, profesionalan spin. Tvrtko je uradio ono što današnji savetnici za odnose s javnošću sanjaju: prećutao je mrtvaca, uvećao živog, i prodao priču kao trijumf, a bio je stotinama kilometara daleko.
Njegova vojska je bila tamo, njegov vojvoda je doneo vest – dovoljno da se proglasi za jednog od glavnih arhitekata hrišćanskog uspeha.
Nema pouzdanih istorijskih izvora o samom toku bitke. Obe vojske pretrpele su ogromne gubitke. Poginuli su i Lazar (zarobljen i pogubljen) i Murat (ubijen tokom ili neposredno posle bitke, a predanje kasnije pripisuje ubistvo Milošu Obiliću, što istoričari smatraju legendom). Osmanlije su zadržale polje, ali Bajazit I, Muratov naslednik, nije odmah ostao da zauzme Srbiju jer je morao da konsoliduje vlast. Srbija je postala osmanski vazal, a potpuno osvajanje usledilo je kasnije. Bitka nije značila trenutni nestanak srpske države. Despotovina Stefana Lazarevića opstajala je još nekoliko decenija.
Ubrzo je sličnu vest poslao i Firenci. Odgovor firentinskog senata od 20. oktobra 1389. ključan je istorijski dokument koji potvrđuje da se bitka odigrala 28. juna, da je Murat ubijen tokom bitke i da je to učinio jedan od dvanaest srpskih velikaša koji su se probili kroz osmanske redove.
Venecija je ćutala, ali Dalmacija je reagovala. Već 1390. Split, Trogir, Šibenik i ostrva Brač, Hvar, Korčula… priznali su vlast bosanskom kralju Tvrtku. U titulu je uneo i „kralj Dalmacije, Hrvatske i Primorja“.
Tvrtko je tako postao prvi spin-doktor na ovim prostorima. Efikasniji i od ovih današnjih izraelskih timova koji uređuju politički život, određuju ko će biti na vlasti od Srbije, do Slovenije…
Tvrtkova „pobeda“ ostala je diplomatska konstrukcija. Uspeo je da od nerešene bitke napravi hrišćanski trijumf u kojem je njegova vojska “imala glavnu ulogu”, i da od te priče izvuče politički kapital. U istoriji ima malo tako čistih primera kako se od poluistine pravi državna istina. Dovoljno je prećutati ono što smeta, istaknuti ono što odgovara, i poslati pismo u pravo vreme. Tvrtko je to uradio majstorski. Pre nego što su mediji, spin-doktori i savetnici za imidž uopšte postojali.
Još uvek nema komentara.