Brankovići od izdajnika do svetaca: Kako je Vuk osuđen bez dokaza?
Po narodnoj pesmi, Vuk Branković je ime koje Srbi pamte po izdaji. Po istorijskim izvorima, priča izgleda sasvim drugačije. Čovek koji je vekovima nosio etiketu izdajnika sa Kosova posle bitke je pružao otpor Osmanlijama i umro u njihovom zatočeništvu, dok su njegovi potomci vladali Srbijom, ratovali protiv Turaka, gubili oči, zemlju i državu. Na kraju su čak četiri člana porodice koju je predanje obeležilo izdajom proglašena za svetitelje.
Malo je ličnosti u srpskoj istoriji koje su toliko stradale od sopstvene legende kao Vuk Branković. U kolektivnom pamćenju njegovo prezime odavno je postalo sinonim za izdaju. Knez Lazar izabrao je carstvo nebesko, Miloš Obilić junaštvo i žrtvu, a Vuku je pripala uloga čoveka koji je napustio boj i ostavio ostale da poginu.
Za njegovu izdaju nema pouzdanih istorijskih dokaza.
Savremena istoriografija uglavnom odbacuje sliku Vuka kao kosovskog izdajnika. Takva predstava oblikovana je znatno kasnije, a njenom širenju doprinelo je i delo dubrovačkog istoričara Mavra Orbinija, napisano više od dva veka posle Kosovske bitke.
Preživeo je Kosovo i to mu možda nikada nije oprošteno
Vuk Branković bio je jedan od najmoćnijih srpskih velikaša i zet kneza Lazara, oženjen njegovom ćerkom Marom. Njegove zemlje obuhvatale su veliki deo Kosova i Metohije, a boj 1389. vođen je upravo na području njegove vlasti.
Vuk je u bici predvodio deo srpske vojske i preživeo.
Upravo će ta činjenica kasnije postati jedan od temelja legende. Lazar je poginuo, Vuk nije, a kada je istorijski događaj prerastao u veliku epsku priču o žrtvi, junaštvu i propasti države, tragediji je bio potreban i izdajnik.
Istorija posle Kosova, međutim, govori drugačije.
Naslednici kneza Lazara su prihvatili vazalni odnos prema sultanu Bajazitu, Vuk je još nekoliko godina pokušavao da sačuva samostalnost svojih oblasti i održavao veze sa Ugarskom. Pod osmanskim pritiskom na kraju je i sam morao da prihvati vazalstvo, ali nije učestvovao na njihovoj strani u velikim bitkama na Rovinama 1395. i kod Nikopolja 1396.
Osmanlije su mu potom oduzele najveći deo zemlje. Zarobljen je i umro 1397. godine u osmanskom zatočeništvu.
Tako je čovek koji će vekovima biti optuživan da je „prodao Kosovo Turcima“ zapravo izgubio i zemlju i život pod njihovim pritiskom.
Sin „izdajnika“ postao je srpski despot
Vuk i Mara imali su sinove Grgura, Đurđa i Lazara, a upravo će Đurađ Branković postati jedna od najvažnijih ličnosti poslednjeg veka srednjovekovne Srbije.
Još jedan detalj ruši jednostavnu epsku podelu na Lazareviće junake i Brankoviće izdajnike. Despot Stefan Lazarević nije imao dece i upravo je Đurđa, sina navodnog izdajnika, odredio za svog naslednika.
Đurađ Branković je 1427. postao srpski despot.
Pošto je posle Stefanove smrti morao Ugarskoj da vrati Beograd, podigao je novu prestonicu – Smederevo, poslednju veliku prestonicu srednjovekovne Srbije.
Njegova vladavina bila je neprestano balansiranje između dve ogromne sile, Ugarske i Osmanskog carstva. Cena opstanka bila je velika. Ćerku Maru udao je za sultana Murata II, dok je isti sultan 1441. naredio da se Đurđevi sinovi Grgur i Stefan oslepe.
Mara Branković ostala je hrišćanka i kasnije stekla veliki uticaj na osmanskom dvoru, naročito kod svog pastorka Mehmeda II Osvajača, koristeći položaj i za zaštitu pravoslavnih svetinja.
Srbija je 1439. privremeno pala pod Osmanlije, ali ju je Đurađ obnovio 1444. i uspeo da je sačuva do smrti 1456. godine.
Pad države, ali ne i Brankovića
Đurđa je nasledio sin Lazar, koji je umro već 1458, a potom oslepljeni Stefan Branković. Država se, međutim, već nalazila pred krajem.
Lazarova ćerka Jelena udala se za bosanskog prestolonaslednika Stefana Tomaševića, poslednjeg srpskog despota. U junu 1459. Smederevo je predato Osmanlijama i srednjovekovna srpska država prestala je da postoji.
Brankovići, međutim, nisu nestali.
Jedan od najpoznatijih potomaka bio je Vuk Grgurević Branković, unuk despota Đurđa, koga će narodna poezija zapamtiti kao Zmaj Ognjenog Vuka. U službi ugarskog kralja Matije Korvina postao je jedan od najznačajnijih srpskih vojnih zapovednika i ratovao upravo protiv Osmanlija, učestvujući u pohodima na teritorije Srbije i Bosne.
Još jedan neobičan nastavak priče o porodici čiji je rodonačelnik navodno izdao Srbe Turcima.
Od Brankovića do svetitelja
Posebnu sudbinu imao je slepi Stefan Branković. Posle gubitka Srbije lutao je evropskim dvorovima tražeći pomoć, a sa suprugom Angelinom Arijanit dobio je sinove Đorđa i Jovana i ćerke Mariju i Milicu.
Porodica se kasnije nastanila u Sremu, gde počinje poslednje poglavlje dinastije.
Đorđe Branković dobio je 1486. titulu srpskog despota, ali se desetak godina kasnije odrekao svetovne vlasti i zamonašio kao Maksim. Njegov brat Jovan nasledio je despotsku titulu i do smrti 1502. pokušavao da organizuje borbu protiv Osmanlija i povratak zemlje predaka.
Sa njegovom smrću bez muškog naslednika ugasila se muška linija ove grane Brankovića.
Ali porodica je dobila drugačiju ulogu.
Maksim i njegova majka Angelina okrenuli su se crkvi i ktitorstvu, a za Brankoviće se posebno vezuje razvoj Fruške gore. Njihova najvažnija zadužbina postao je Krušedol, budući mauzolej porodice i jedno od velikih duhovnih središta Srba severno od Save i Dunava.
I tu istorija Brankovića pravi gotovo neverovatan krug.
Slepi despot Stefan proglašen je za svetitelja. Njegova supruga postala je Sveta mati Angelina. Svetitelji su postali i njihovi sinovi Maksim i despot Jovan.
Četiri svetitelja iz porodice čoveka koji je u narodnom predanju ostao najveći srpski izdajnik.
Izdaja koja je pobedila istoriju
Kosovski boj nije vekovima opstajao u kolektivnom pamćenju kao vojni izveštaj, već kao veliki nacionalni mit. U njemu su uloge morale biti jasne: Lazar je žrtva, Miloš junak, Jugovići stradanje, a tragediji je bio potreban i krivac.
Vuk Branković bio je pogodan. Preživeo je bitku, ostao moćan i nastavio da vlada svojim zemljama.
Stvarna istorija bila je mnogo komplikovanija. Srpski velikaši su ratovali protiv Osmanlija, postajali njihovi vazali, sklapali saveze sa Ugarskom, međusobno se sukobljavali i ženidbama pokušavali da kupe godine mira. Mala država pokušavala je da opstane između mnogo moćnijih carstava.
Vuk je umro kao osmanski zarobljenik. Njegov sin postao je srpski despot. Unuci su mu po naredbi sultana oslepljeni, potomci su ratovali protiv Osmanlija, a poslednji Brankovići ostavili su Srbiji manastire i četiri svetitelja.
Ipak, vekovi su najbolje zapamtili jednu reč – izdajnik.
Možda je upravo Vuk Branković najbolji primer koliko istorija i ono što odlučimo da pamtimo iz istorije ponekad mogu biti dve sasvim različite priče.
Još uvek nema komentara.