Dolina jorgovana – rajski vrt za kraljicu Jelenu Anžujsku
Kada se od Kraljeva krene prema Raškoj postoji predeo u dolini Ibra za koji kažu da se nije merila kilometrima, već mirisom. Dolina jorgovana.
Legenda kaže da je kralj Stefan Uroš I, treći sin Stefana Prvovenčanog, oko 1250. godine, želeo da svoju mladu suprugu, francusku princezu Jelenu Anžujsku, dočeka na način dostojan njenog porekla. Dolazila je iz Provanse, iz zemlje sunca i mirisnih vrtova, u surovu i stenovitu Srbiju. Kralj je, kažu, naredio da se duž doline zasade hiljade žbunova jorgovana, plavih, belih, ružičastih. Kada je Jelena stigla, umesto oštrih litica dočekalo ju je more cvetova. Gest koji je premostio hiljade kilometara i spojio dva sveta – francusku eleganciju i snagu srednjovekovne Srbije. Doček dostojan žene koja će roditi dva srpska kralja.
Prva škola za devojke u Srbiji
Jelena Anžujska nije ostala samo legendarna lepotica na dvoru. Postala je jedna od najznačajnijih ličnosti nemanjićke Srbije. Osnovala je prvu školu za devojke, podsticala pismenost, imala jednu od prvih biblioteka na dvoru… Bila je most između katoličkog Zapada i pravoslavnog Istoka.
Jelena je ustanovila model ženskog ktitorstva u srednjovekovnoj Srbiji, poznat u vizantijskoj kulturi vladarki, onako kako je to radila Sveta carica Jelena, majka cara Konstantina Velikog, što su činile i buduće vladarke i aristokratkinje u Srbiji. Jelena Anžujska je podizala katoličke crkve u Baru, Skadru, Ulcinju i Kotoru, ali njen najveći ktitorski projekat je manastir Gradac, posvećen prazniku Blagovesti presvetoj Bogorodici, pravoslavna zadužbina na Ibru, izgrađena 1270. godine. Jelena je takođe ikonama darovala crkve u Bariju i Rimu.
Rodila je sinove Dragutina i Milutina, kraljeve zlatnog doba Srbije. Posle smrti narod i crkva su je kanonizovali. Mudrost, milosrđe i posvećenost – to je trag Jelene Anžujske u Srbiji. Ta je legenda jedna od najlepših srpskih romantičnih priča. Lirski zrak u epskoj zemlji koja je pevala samo o ratovima.
Istorija, naravno, nema pouzdanih dokaza da je Uroš zaista zasadio jorgovane baš zbog nje. Ali legende ne žive od arhiva. Žive od onoga što narod ne želi da zaboravi. I zato svakog aprila i maja, kada jorgovani procvetaju oko Magliča i uz Ibarsku magistralu, dolina ponovo postaje pozornica. Danas više nema gustih šuma kao u predanju, ostali su pojedinačni žbunovi, poneki izbija iz same stene pored kule. Ali miris je isti.
Godine 2007. princ Šarl Filip od Orleana, potomak anžujske loze, simbolično je zasadio nove sadnice u okolini Magliča. Kao da je hteo da podseti: legende se obnavljaju onoliko koliko ih ljudi hrane. A „Dani jorgovana“, koji se tradicionalno održavaju početkom maja među zidinama tvrđave, nisu samo manifestacija. Oni su godišnje buđenje sećanja.
Dolina vekova, Dolina srpskih kraljeva…
Velike ljubavi, baš kao i velika dela, ne poznaju prolaznost. Uroš je, kaže priča, zasadio cveće da dočeka Jelenu. Sedam vekova kasnije, to cveće i dalje dočekuje svakoga ko traži srednjovekovne tragove u srcu Srbije. Dolina jorgovana ili “Dolina vekova” ili “Dolina srpskih kraljeva”, kako je i danas zovu, ostaje cvetni pejzaž, neobičan za vremena kada su kraljevstva građena ognjem i mačem.
Još uvek nema komentara.