Lov na veštice u srednjovekovnoj Srbiji: Gust “saobraćaj na metlama na nebu”
Kada je škotski kralj Džejms VI, sin Marije Stjuart, krajem 16. veka išao da dovede svoju nevestu Dansku princezu Anu, strašne oluje su zamalo potopile flotu. Kralj je postao opsednut idejom da su oluju prizvale veštice. Uhapšio je više od 70 ljudi u Severnom Berviku. Pod teškom torturom, jedna od optuženih, Agnes Sampson, „priznala“ je da je sa 200 veštica bacila čini i slala đavola u obliku mačke na more kako bi potopila kraljev brod. Većina uhapšenih je zadavljena i spaljena, a kralj Džejms je nakon ovoga napisao traktat, priručnik za prepoznavanje i lov na veštice. Vilijam Šekspir je po toj priči napisao remek-delo “Magbet”.
Kada je Evropu zahvatila masovna histerija?
U srednjem veku crkva je u Evropi dugo smatrala da je verovanje u veštice, bezbožništvo i sujeverje. Lov na veštice se razbuktao i bio najsuroviji u 16. I 17. veku. U Švajcarskom gradu Valesu, na Alpima, u lovu na veštice na lomači je završilo 300 ljudi. Većinom muškaraca!? Ovaj događaj je bio početak kasnijih masovnih histerija. U Triru, Vicburgu i Bamburgu u Nemačkoj priviđao im se “gust saobraćaj na metlama na nebu”, pa je na lomačama spaljeno više od hiljadu “veštica”.ž
Za masovnu epidemiju lova na veštice najzaslužnija je knjiga Malleus Maleficarum (Veštičji čekić), koju je 1486. godine napisao inkvizitor Hajnrih Kramer. Neverovatno, ali lovu na veštice je pomogao i revolucionarni Gutenberg. Tek što je izumeo štampariju, odštampana je ova knjiga, proširila se Evropom i postala praktični priručnik za pravnike i inkvizitore o tome kako prepoznati, mučiti i osuditi vešticu.
Dok je srednjovekovna Evropa gorela u plamenu inkvizicije, u Srbiji Nemanjića vladala su sasvim drugačija pravila. Ipak, jedna tajanstvena priča godinama zagolica maštu javnosti: da li su Stefan Nemanja i car Dušan zaista organizovali lov na veštice i na lomači spaljivali apokrifne, magijske knjige poput čuvenog „Gromovnika“?
Mit ili istorija: Šta kaže predanje?
Popularne legende često prikazuju srednjovekovnu Srbiju kao mesto gde su se tajno prepisivali spisi za predskazivanje sudbine, bajanje i prizivanje gromova, dok su vladari surovo kažnjavali sve koji se bave vračanjem. Prema tim narodnim pričama, „Gromovnik“ – spisak proročanstava zasnovan na grmljavini i položaju zvezda – masovno je uništen po naređenju samog cara Dušana kako bi se korenito zatrla narodna magija.
Istorijski izvori navode potpuno drugu priču.
Kako je vračanje kažnjavao Dušanov zakonik?
Čuveni Dušanov zakonik iz 1349. godine spominje vračanje, ali na neočekivan način. Član 20. Zakonika bavi se vračarima i ljudima koji iskopavaju mrtve verujući da su se povampirili. Ako se nađe vračar koji spaljuje mrtvace ili bajanjem izaziva nesreću, kazna nije bila lomača kakvu znamo iz zapadne Evrope, već novčana globa i globa za celo selo koje je to dopustilo.
Nemanjići nisu vodili verski rat protiv „veštica“ u zapadnjačkom smislu. Stefan Nemanja jeste surovo progonio bogumile, ali to je bio političko-verski sukob sa jeresi, a ne mračni lov na žene koje bave narodnom medicinom ili gatanjem.
Crkva jeste zabranjivala spise kao što su Gromovnik, Trebnik ili Kolednik, označavajući ih kao „lažne knjige“. Ipak, umesto spaljivanja ljudi, ove knjige su jednostavno prepisivane i čuvane u tajnosti, zbog čega su mnogi primerci preživeli sve do danas.
Priče o tome da su Nemanja i Dušan organizovali masovni „lov na veštice“ uglavnom su kasnija romantizovana legenda. Nemanjićka Srbija bila je pravno uređena država u kojoj se vračanje smatralo prekršajem i praznoverjem, a ne đavolskim paktom koji zahteva lomaču.
Kada se govori o srednjovekovnoj Srbiji, često se zanemaruje činjenica da je tadašnji svet bio prožet hrišćanstvom, narodnim verovanjima, vračanjem, astrologijom i strahom od natprirodnog. Ipak, tvrdnja da su Nemanjići vodili organizovani „lov na veštice“ zahteva oprezno razmatranje.
Misteriozni spisi i svedočanstvo dubrovačkog hroničara
Postoji, međutim, jedan zanimljiv izvor, koji je uneo zabunu.
Dubrovački hroničar Jakov Lukarević početkom XVII veka, u delu “Copioso ristretto de gli annali di Rausa”, navodi da je veliki župan Stefan Nemanja progonio veštice, dok je car Stefan Dušan činio isto i spaljivao magijske knjige nazvane „Grominjak“. To je praktično jedini poznati izveštaj koji neposredno povezuje Nemanjiće sa progonom veštica i uništavanjem takvih knjiga.
Istoričar Benjamin Hekić ukazuje na to da ovu priču ne potvrđuje nijedan drugi istorijski izvor – ni tada, a ni kasnije.
Hekić pretpostavlja da Lukarevićev „Grominjak“ nije bio tajni satanistički tekst, već srednjovekovno pisanije koje se bavilo predskazivanjem na osnovu gromova, vremenskih pojava, pa čak i zemljotresa.
Takvi rukopisi nisu bili nepoznati u srednjovekovnoj Srbiji. Činjenica da je sačuvan veći broj rukopisa gromovnika ozbiljno dovodi u pitanje pretpostavku da je Dušan naredio njihovo potpuno uništavanje.
Moguće je da je kroz vekove nastala priča koja je od astrologa, vrača i knjige o gromovima stvorila „vešticu“ i magijski priručnik koji gori na lomači.
Ipak, činjenica je da Nemanjićka Srbija nije bila društvo lišeno straha od magije. Vračanje je bilo prisutno toliko da je postalo predmet zakonskog regulisanja, dok je granica između religije, narodnog verovanja i „čarobnjaštva“ bila znatno nejasnija nego što se danas često pretpostavlja.
Još uvek nema komentara.