Nije više pitanje da li će se vojni udari SAD na Iran nastaviti. Pitanje svih pitanja je da li će Tramp povući radikalan potez – kopnenu invaziju.
Pentagon ne krije da priprema planove za ograničene kopnene operacije (specijalne snage i brze jedinice poput 82. vazdušno-desantne divizije i marinaca), ali puna invazija ostaje malo verovatna. Svega 15 -25 odsto šansi se daje kopnenoj invaziji.
Iran je četiri puta veći od Iraka, sa planinskim lancima Zagrosa, pustinjama i 93 miliona stanovnika – idealno za gerilski rat i asimetrične taktike (dronovi, rakete, mine u Ormuskom moreuzu). Američka vojska superiorna je u konvencionalnom oružju (13.000 aviona naspram iranskih 550, budžet 895 mlrd $ naspram 15 mlrd $), ali istorija američkih ratova u Avganistanu i Iraku pokazuje da okupacija zahteva stotine hiljada vojnika i nosi ogromne gubitke. U Irak je SAD dovukao čak 300 hiljada vojnika.
Politički, Trampova administracija ne krije da vojne ciljeve (uništenje nuklearnog programa, raketa i podrške Hezbolahu) može postići vazdušnim kampanjama i sankcijama, bez “čizme na terenu”. Javno mnenje u SAD (59 % ne odobrava rat) i strah od “beskonačnog rata” dodatno ograničavaju opcije. Pripreme se fokusiraju na ograničene zadatke – najčešće se pominje zauzimanje ostrva Harg (ključni naftni terminal) – a ne na okupaciju Teherana, ali osvajanje “srca iranske energetike” bi značilo ekonomsku kapitulaciju.
Razmatra se i ograničena operacija (nekoliko nedelja), SAD bi mogle privremeno da blokiraju iranski izvoz nafte, što bi podiglo cene energenata i izazvalo globalnu ekonomsku krizu.
Iran bi odgovorio gerilom, napadima na američke baze u Zalivu i aktiviranjem Hezbolaha, Huta, iranskih militanata… sa stotinama američkih žrtava i velikim brojem zarobljenih. Dugoročno, režim u Teheranu bi verovatno opstao ili se radikalizovao, ubrzao nuklearni program kao odbranu. Punom invazijom rizikuje se haos – građanski rat, fragmentacija Irana i regionalna eskalacija sa Kinom i Rusijom.
Umesto invazije, verovatniji scenario su pregovori uz pritisak (Trumpov plan u 15 tačaka) ili zamrznuti konflikt. Kopnena akcija bi bila strateška greška slična 2003. godini – vojna pobeda, ali politički poraz.
Dolazak američkih amfibijskih grupa USS Tripoli i USS Boxer, uz raspoređivanje elitne 82. vazdušno-desantne divizije, podigao je broj američkih vojnika u regionu na kritičan nivo. Predsednik Tramp, koristeći svoj specifičan rečnik, operaciju naziva „ekskurzijom“, dok Pentagon zvanično razmatra „proširenje opcija“. Ipak, stručnjaci upozoravaju da 7.000 novopridošlih vojnika nije dovoljno za okupaciju zemlje veličine Irana, već pre za hirurške kopnene operacije. Iako, kako se procenjuje, u regionu ima 50 hiljada američlkih vojnika. I to je nedovoljno.
Takođe, spekuliše se o upadu specijalnih jedinica radi zaplene obogaćenog uranijuma, čime bi se eliminisala nuklearna pretnja bez dugotrajnog prisustva trupa.
Teheran nije ostao nem. Nova direktiva iranskog vrha omogućava jedinicama na terenu da deluju samostalno u slučaju prekida komunikacija – strategija poznata kao „pucaj po volji“. Uz pretnje da će američku vojsku dočekati u „močvarama smrti“, Iran računa na asimetrično ratovanje i podršku Rusije u vidu obaveštajnih podataka i naprednih dronova.
Šanse za totalnu kopnenu invaziju i dalje su niske zbog ogromnih rizika od uvlačenja u Treći svetski rat i otpora evropskih saveznika unutar NATO-a. Međutim, verovatnoća ograničenih kopnenih upada na obale Ormuskog moreuza i strateška ostrva je na istorijskom maksimumu. Za Vašington, ovo nije pitanje osvajanja teritorije, već nasilnog nametanja novog nuklearnog sporazuma pod sopstvenim uslovima.
Ali, sa Trampom se nikad ne zna.
Još uvek nema komentara.