KRAJ ERE „DUBOKE ZABRINUTOSTI“: Šta novi američki Zakon o demokratiji zapravo znači za vlast u Beogradu?

Oba doma američkog Kongresa usvojila su obiman Zakon o autorizaciji nacionalne odbrane (NDAA) za 2026. godinu, u okviru kojeg je usvojen i poseban akt posvećen Zapadnom Balkanu. Dok su ranije poruke iz Vašingtona često tumačene kao diplomatske preporuke, novi zakonodavni okvir, za koji je glasalo 312 kongresmena, uvodi terminologiju koja u Beogradu pali crvene alarme: sankcije postaju obaveza, a stanje demokratije u Srbiji ocenjeno je kao „zabrinjavajuće“.

Piše: Redakcija Našeg Portala Beograd, 18. januar 2026.

Kada 312 predstavnika Kongresa SAD digne ruku za zakon u kojem se eksplicitno analizira stanje u Srbiji, to prestaje da bude samo diplomatska nota. U dokumentu koji je prosleđen Senatu i čeka potpis predsednika Donalda Trampa, Srbija je jedina zemlja regiona čije je stanje demokratije eksplicitno apostrofirano.

Pozivajući se na izveštaje ODIHR-a o izborima iz decembra 2023. godine, zakonodavci su u tekst uneli termine poput „nepravedni izborni uslovi“, „proceduralni nedostaci“ i „zastrašivanje birača“. Još oštriji jezik korišćen je povodom odnosa vlasti prema kritičarima – optužbe zvaničnika Srbije da mirni demonstranti i civilno društvo pokušavaju da destabilizuju vladu ocenjene su kao opasne.

Ali, šta ovaj papir menja u realnosti? Da li je ovo samo još jedna birokratska pretnja „praznom puškom“ ili stvarna promena kursa američke spoljne politike koja sa sobom nosi konkretne kaznene mehanizme?

O dometima ovog akta, „kodifikaciji sankcija“ i budućnosti odnosa Beograda i Vašingtona, razgovarali smo sa političkim analitičarom Dimitrijem [Prezime Sagovornika].

Od „dobre volje“ do zakonske obaveze

NAŠ PORTAL: Dimitrije, godinama slušamo o američkim inicijativama, ali ovaj Zakon o demokratiji i prosperitetu Zapadnog Balkana je sada prošao proceduru. Najjednostavnijim jezikom – šta se danas promenilo za vlast u Beogradu u odnosu na period pre ovog zakona?

DIMITRIJE: Najjednostavnije rečeno, ovaj američki zakon prestaje da bude samo deklarativna stavka i postaje obavezujući instrument državne politike. Do juče su pritisci iz Vašingtona na temu demokratije i korupcije mogli da zavise više od volje aktuelne administracije i ad hoc poteza. Sada je to podignuto na nivo zakona i američke institucije moraju da postupaju po njemu, a ne da to ostane mrtvo slovo na papiru.

Ključna razlika koju stručnjaci ističu je „kodifikacija sankcija“. To znači da su ranije sankcije koje je uvodila Bela kuća – a koje su se bazirale na predsedničkim uredbama – sada ugrađene u zakon. Zakon je neumoljiv: ako se utvrdi da je neki strani državljanin uključen u korupciju ili podriva stabilnost na Zapadnom Balkanu, predsednik SAD ima zakonsku obavezu da uvede sankcije, i to najkasnije u roku od 90 dana.

Mehanizam protiv nedodirljivih

Zakon eksplicitno pominje borbu protiv korupcije i organizovanog kriminala kao prioritet. S obzirom na to da u Srbiji imamo afere koje se ne rešavaju (poput tragedije u Novom Sadu ili Skaj aplikacija), da li ovaj zakon daje američkim institucijama mehanizam da reaguju tamo gde naše tužilaštvo ćuti?

Zakon eksplicitno navodi borbu protiv korupcije i organizovanog kriminala kao prioritet američkog angažmana na Balkanu. Iako je Vašington već delovao u ovom smeru, kroz zakon je to delovanje sada sistematizovano. Suština je sledeća: ako domaće institucije u regionu zataje u procesuiranju korupcije i afera, sada postoji mehanizam da SAD preduzmu akciju tamo gde lokalno tužilaštvo ne deluje.

Naravno, moramo biti realni – to ne znači da će američki agenti doći da hapse po Beogradu ili Sarajevu. Ali to znači da će pojedinci umešani u korupciju osećati teške posledice na međunarodnom planu. Zakon obavezuje administraciju da identifikuje i sankcioniše strane osobe umešane u korupciju povezanu sa Zapadnim Balkanom. Postoji velika mogućnost da ljudi koje identifikuju završe na „crnoj listi“. Time im se efektivno zabranjuje ulazak u SAD, a potencijalno i blokira pristup imovini ili transakcijama u dolarima, što je u današnjem globalnom finansijskom sistemu izuzetno bolna restrikcija.

Kraj tišine o ljudskim pravima

Svedoci smo represije, hapšenja studenata i gašenja medija. Zakon nosi naziv „o demokratiji“. Da li on obavezuje Stejt department da podnosi izveštaje Kongresu o stanju ljudskih prava u Srbiji, ili je to i dalje u sferi diplomatske „zabrinutosti“?

Sam koncept „demokratija“ je u naslovu zakona, što jasno odražava nameru Kongresa da pitanje poštovanja demokratskih principa i ljudskih prava vrati u prvi plan politike prema regionu. Mnogi specifični slučajevi kršenja prava su konkretno spomenuti u tekstu zakona.

Ono što je najvažnije za praksu – zakon sada obavezuje Stejt department da redovno izveštava Kongres o dešavanjima na Zapadnom Balkanu. Ti izveštaji više nisu opcioni; oni moraju da sadrže presek stanja demokratije, ljudskih prava, kao i uticaja stranih aktera poput Rusije i Kine. To praktično znači da pitanje represije ili medijskih sloboda neće biti zaboravljeno nakon jedne izjave za medije, već će periodično stizati na sto američkim zakonodavcima. Ukoliko bi ti izveštaji konstatovali ozbiljno pogoršanje stanja, Kongres bi imao osnov da izvrši dodatan pritisak na Belu kuću da preduzme konkretnije kaznene mere.

Geopolitika: Štap je jači od šargarepe

Jedan od ciljeva zakona je smanjenje zavisnosti od Rusije i Kine. Srbija je, međutim, ekonomski sve dublje u zagrljaju kineskih kredita. Da li ovaj zakon nudi realnu ekonomsku alternativu – „šargarepu“ – ili samo „štap“?

Analizom teksta zakona jasno je da SAD vide kineske kredite i projekte u Srbiji kao prvoklasan geopolitički problem. Kina kroz te investicije ne samo da stiče politički uticaj, već zadužuje zemlje pod uslovima koji su često netransparentni, stvarajući dugoročnu zavisnost od Pekinga. S druge strane, ruski uticaj se posmatra kroz prizmu energetike, gde je Amerika već koristila sankcije (poput onih prema NIS-u) kao alat za istiskivanje tog uticaja.

Međutim, kada govorimo o alternativi, američka „šargarepa“ je limitirana. Ekonomski odnosi Srbije i SAD su skromni – trgovinska razmena je prošle godine bila ispod 2 milijarde evra, dok je sa EU iznosila oko 40 milijardi. Dakle, ekonomski uticaj SAD je mali kao podsticaj, ali može biti izuzetno opasan kao „štap“. Vašington de facto kontroliše svetske finansijske tokove, i izolacija iz tog sistema dolazi sa cenom koju nijedna ekonomija regiona ne može lako da plati.

Tramp i „tiha većina“

S obzirom na to da je zakon dvostranački, da li to znači da je politika prema Balkanu „zacementirana“ bez obzira na to ko sedi u Ovalnom kabinetu, ili bi povratak Trampove doktrine mogao da sve promeni?

Činjenica da zakon ima dvostranačku podršku daje mu ogroman legitimitet i potvrđuje da politička „tiha većina“ u obe partije – i kod Demokrata i kod Republikanaca – na sličan način percipira probleme našeg regiona.

Naravno, Donald Tramp je atipičan predsednik. On često ignoriše institucije, oslanja se na lični politički autoritet i direktne dogovore, pa tradicionalna pravila za njega ne važe uvek. Ipak, zakon je zakon. Čak i Trampova administracija će imati zakonska ograničenja i obaveze koje proističu iz ovog akta, što sužava prostor za improvizacije.

Za kraj – da ste na mestu savetnika u Vladi Srbije, da li biste im rekli da se plaše ovog papira, ili da ga ignorišu?

Kada bih savetovao vlast, rekao bih im da ni u kom slučaju ne odbacuju ovaj dokument cinično ili ga ignorišu. Umesto toga, mnogo je mudrije preduprediti posledice. To znači hitno otvaranje iskrenog dijaloga sa američkim partnerima o tome šta Srbija konkretno može da uradi da poboljša stanje u oblastima koje zakon targetira. Ignorisanje zakona koji je prošao Kongres SAD nikada nije bila dobra strategija.