„Društveni front“: Sindikati izgubili smisao, danas stoje uz režim i poslodavce
Mediji se uglavnom i nažalost prava radnika najčešće sete oko 1. maja. Obilaze se izletišta, a tu i tamo neko progovori kako nikad nije bilo teže, ali se ne žale, jer to kod „gazda“ može izazvati ljutnju ili, ne daj bože, gubitak posla. Plate su male, sindikati postoje na papiru. I da se, kao, „izbore“ za nekakav minimalac. Zvanični i trijumfalno saopšteni prosek od hiljadu evra za prevelik broj ljudi je nedostižna cifra, a osnovna prava i bezbednost – luksuz.
Prvi maj je decenijama u našem društvu bio simbol borbe, da bi se danas pretvorio u dan kada prosečan radnik pokušava da bar na trenutak zaboravi na hronični minus na računu. Iako nas naslovi uveravaju da živimo u istorijskom periodu gde plate prvi put probijaju granicu od hiljadu evra, svako ko sa tim novcem pokuša da pregura mesec u Beogradu, Boru ili Zrenjaninu, shvata da je ta hiljada samo nova nula u trci sa cenama.
Statistika je neumoljiva igra velikih brojeva koja često maskira surovu stvarnost. Dok je prosečna neto plata u martu 2026. godine dostigla famoznih 118.400 dinara, medijalna zarada se i dalje „zakucala“ na oko 92.000 dinara. To u praksi znači da polovina zaposlenih radi za manje od 780 evra mesečno. Kada se taj iznos uporedi sa potrošačkom korpom od 124.000 dinara, jasno je da prosečna porodica svaki mesec započinje u debelom deficitu.
Problem, međutim, nije samo u novcu, već u atmosferi u kojoj je rad postao roba lišena dostojanstva. Više od 350.000 ljudi u Srbiji radi u sivoj zoni ili pod ugovorima o privremenim i povremenim poslovima (PP), bez prava na bolovanje. Posebno zabrinjava trend neplaćenog prekovremenog rada, gde radnici u sektoru usluga nedeljno „poklone“ poslodavcu i po šest radnih sati koji se nigde ne evidentiraju.
O realnom stanju na terenu, iza kulisa velikih sistema poput EPS-a, za naš portal govori Goran Perišić, bivši bagerista u Kolubari i član inicijative „Društveni front“. On objašnjava da je prosečna plata postala statistička kategorija koja prikriva stvarnost.
„Ona raste zahvaljujući visokim primanjima manjeg broja ljudi, dok ogromna većina radnika prima znatno manje od tog proseka. Prava slika vidi se kroz svakodnevnu borbu ljudi da prežive od prvog do prvog. Ljudi rade dva posla da bi preživeli, često uzimaju i bolovanja na jednom mestu da bi radili na drugom. Jednostavno, primorani su na to“, kaže Perišić.
Kao jedan od najvećih problema, Perišić apostrofira agencijsko zapošljavanje i PP ugovore, koje naziva životom u stalnoj neizvesnosti bez mogućnosti dugoročnog planiranja.
„Takvi radnici često ne mogu da podignu kredit, planiraju porodicu ili slobodno iskažu svoje mišljenje. Privremenost postaje trajno stanje, a dostojanstvo prva žrtva takvog sistema. Te privatne agencije, sem što izrabljuju radnike, ucenjuju ih i koriste za skupljanje kapilarnih glasova. O njihovim sudbinama odlučuju bubnjari, predstavnici opštinskih odbora i predsednici mesnih zajednica“, naglašava on.
Bezbednost na radu je još jedna kritična tačka na kojoj se, prema rečima našeg sagovornika, štedi jer su kazne za poslodavce zanemarljive. On ističe da se bezbednost posmatra kao trošak, a ne kao obaveza, dok su radnici pod pritiskom da rade i kada uslovi nisu bezbedni.
Najporaznija je, ipak, pasivnost onih koji bi trebalo da budu prva linija odbrane. Dok se radnici suočavaju sa pritiscima i neosnovanim otkazima, reakcija velikih sindikalnih centrala uglavnom izostaje. Perišić opisuje to kao „tišinu tamo gde bi morao da se čuje najglasniji protest“.
„Sindikati su u velikoj meri izgubili svoj smisao. Umesto uz radnike, mnoge sindikalne centrale stale su uz režim i poslodavce. Ja sam kao bagerista u Kolubari četvrt veka časno i odgovorno obavljao svoj posao. Zbog svog sindikalnog delovanja, a posebno zbog podrške studentima, dobio sam otkaz. Posao mogu da mi oduzmu, ali pravo na stav, slobodu govora i borbu za pravdu nikada“, podvlači naš sagovornik.
Nova nada se traži u umrežavanju kroz inicijative poput Društvenog fronta. Cilj je, kako Perišić ističe, da se borba vrati na „fabrička podešavanja“, tamo gde solidarnost nije samo reč na papiru. On iznosi jasne zahteve Društvenog fronta koji bi morali biti osnova svake buduće reforme:
„Moramo ukinuti agencijsko zapošljavanje i izrabljivanje radnika. Obavezna je promena Zakona o radu i Zakona o štrajku, kao i provera reprezentativnosti svih sindikata. Treba ih resetovati i vratiti na fabrička podešavanja. Takođe, radnicima koji imaju beneficirani radni staž, poput rudara ili bagerista, prvi uslov za penziju mora biti 40 godina staža, bez obzira na godine života i bez ikakvog umanjenja. Šta će im beneficije ako moraju da rade dok ne ostvare godine života ili 45 godina staža?“
Ovaj praznik zato ne sme biti samo dan odmora, već dan opomene da bez korenite promene sistema radnik ostaje samo zamenljiva stavka u statistici. Jer, kako zaključuje naš sagovornik, bez slobodnog radnika nema ni slobodnog društva.
Prvi Maj: Od ideologije do ćevapa
01. maj 2026.
Još uvek nema komentara.