Ozbiljna muka svakog roditelja malog deteta počinje tačno odlukom da je vreme da pođe u vrtić. I onda roditelj optimista, a to je onaj koji veruje državnim vestima, krene da upisuje dete preko portala eUprava, odeljak- Upis dece u predškolske ustanove. Zatim, vrlo brzo ukapira da digitalizacija u Srbiji znači jedino i samo da ne mora baš uvek da stoji u redovima, dok problemi decenijama ostaju isti. Prst na mišu ne modernizuje hronični nedostatak mesta, prebukirane grupe i infrastrukturu koja se raspada. Država decu i dalje masovno gura u privatne vrtiće, lakše je davati subvencije, nego graditi svoje. Fali i kadra, a bogme i bolje ishrane. A onda vrtići, preko roditeljskih viber grupa, kamče novac za osnovne potrebe. Digitalizovano.
Za većinu gradova u Srbiji elektronski upis u vrtiće, putem portala eUprava, počinje u februaru, u Beogradu tradicionalno nešto kasnije, obično početkom aprila. Konkurs je dostupan i stranim državljanima, deci iz socijalno ugroženih porodica, kao i deci sa posebnim potrebama.
Borba za mesto “ispod crte”
Hiljade mališana svake godine ostane „ispod crte“. I onda se traže alternative, a dobijaju stalno isti model: lokalne samouprave nude subvencije za privatne vrtiće, roditeljima stiže “odbijenica” iz državnog što im kupuje pravo na privatni. I tako u krug. Godinama.
Stručnjaci upozoravaju da to nije održivo rešenje. Povećanje subvencija neretko prati i skok cena u privatnim vrtićima, pa roditelji plaćaju sve više. Međutim, državni vrtići u stvarnosti i jesu prebukirani, što dovodi do toga da jedan vaspitač brine o grupi od preko tridesetoro dece i time direktno ugrožava kvalitet rada i bezbednost.
Sistem subvencija stvorio je paradoks. Država praktično finansira privatni sektor, umesto da tim novcem gradi sopstvene trajne kapacitete, čime se stvara zavisnost od privatnih preduzetnika.
Ishrana od standarda do „ponesi od kuće“
Roditelji često kritikuju jelovnike u vrtićima. Kažu da hrana nije dovoljno raznovrsna ili da nije adekvatno pripremljena.
Jedna predškolska ustanova, u Starom gradu, 2023. godine, ukinula je posebnu ishranu za decu koja pate od alergija ili imaju zdravstvene probleme. Ovo je izazvalo bunt kod roditelja, jer se tiče zdravlja dece. Razlog je bio nedostatak osoblja u kuhinji. Iako je država obećala da će problem biti rešen, epilog je da roditelji deci pakuju i šalju hranu.
Kvalitet hrane zavisi od same ustanove. U državnim vrtićima ishrana je standardizovana, ali ograničena budžetom, dok privatni nude bolje opcije, po višoj ceni.
Viber finansiranje osnovnih potreba
Nije retko da roditelji plaćaju najosnovnije stvari u vrtićima, kao što su sredstva za higijenu, igračke, ubrusi, vlažne maramice, pa čak i nameštaj ili klime, uz izgovor „budžet ustanove nije dovoljan za tekuće održavanje“. Sve se rešava kroz roditeljske viber grupe, bez da nas iko konsultuje koliko možemo da platimo. Ono što bi trebalo da plati država, odnosno lokalna samouprava, plaćaju roditelji, kako deca ne bi oskudevala ni u čemu, a država to koristi. Takav model postao je ustaljena praksa.
Dok roditelji sami opremaju vrtiće i čekaju nova mesta, država nudi razne strategije. Ništa naročito korisno, jer „besplatni vrtići“ i dalje zavise od roditeljskog novčanika.
Dakle samo malo strpljenja, jer proleće je tu, kada kreće „izvlačenje“ na e-Upravi.
Još uvek nema komentara.