U Srbiji se već decenijama ponavljao gotovo identičan scenario – roditeljima u porodilištu saopšte da je beba „preminula“, ali im se ne dozvoli da vide telo, ne dobiju obdukcioni nalaz, ne znaju gde je dete sahranjeno, dokumentacija je nepotpuna, kontradiktorna ili „nestala“. Taj obrazac je srž onoga što javnost zove aferom „nestale bebe“.
Broj slučajeva zavisi od toga da li pitate udruženja ili državu. U javnosti se godinama vrti procena da je upitna sudbina oko 10.000 beba u periodu od više decenija, dok su u pojedinim raspravama i medijskim izveštajima pominjane znatno niže procene, npr. oko 700 slučajeva od 1970. Ono oko čega postoji širi konsenzus u izvorima je da prijave i sumnje sežu još od 60-ih, ali ih je najviše 70-ih i 80-ih godina.
Iza ovih priča i pitanja stoje uporni ljudi, uglavnom roditelji, koji su godinama gurali slučajeve kroz institucije i medije:
Slučaj Zorice Jovanović je najpoznatiji međunarodno potvrđen slučaj. Njoj je 1983. u Ćupriji rečeno da je beba umrla, a kasnije nije dobila uverljive informacije o sudbini deteta. Evropski sud za ljudska prava je utvrdio povredu prava na porodični život i naložio Srbiji da obezbedi mehanizam za utvrđivanje činjenica, uz dosuđenu naknadu.
Mirjana Novokmet (Beogradska grupa roditelja nestalih beba) koja se porodila 1978. u Višegradskoj, navodi da porodica nije mogla da vidi dete, niti da dobije obdukcioni nalaz, pa je potragu obnovila kada su se sumnje masovnije otvorile početkom 2000-ih.
Ana Pejić iz Rume je majka deteta koje je, prema njenim navodima, nestalo 1988. u Sremskoj Mitrovici. Zbog toga i osniva udruženje roditelja iz Vojvodine sa sličnim sumnjama i objavljuje knjigu sa svedočenjima porodica.
„Dobijanje“ u ovim postupcima najčešće znači dosuđenu naknadu zbog povrede prava porodice usled neefikasne istrage ili nemogućnosti da se status utvrdi. Ne i sudsku potvrdu da je dete živo, niti pronalazak deteta.
Dva najcitiranija presedana su već pomenuta Zorica Jovanović koja je, presudom Evropskog suda za ljudska prava iz Strazbura (2013), naterala državu da uspostavi poseban mehanizam i zakon, pošto nisu date uverljive informacije o sudbini novorođenčeta. Drugi je Bogdan Janjić iz Kikinde. Janjić se u domaćem pravosuđu navodi kao prva presuda sa dosuđenom naknadom od 10.000 evra roditelju koji sumnja da mu je beba nestala.
Pored tih „simboličkih“ presuda, nakon usvajanja posebnog zakona, mediji izveštavaju o većem broju isplata u postupcima, mada sudovi do sada nisu utvrdili da je ijedno dete živo.
Zakon o „nestalim bebama“
Srbija je 2020. usvojila Zakon o utvrđivanju činjenica o statusu novorođene dece za koju se sumnja da su nestala iz porodilišta, koji propisuje vanparnični postupak pred višim sudovima i mogućnost „pravične novčane naknade“ sa plafonom koji je u praksi vezan za 10.000 evra.
Toliko, otprilike, u Srbiji košta jedno nestalo novorođenče. Toliko, otprilike, vredi jedna majčina sumnja koja traje 40 godina. Toliko, otprilike, država procenjuje cenu istine.
Zakon predviđa i mogućnost DNK analize i uzoraka od srodnika, pa čak i sa posmrtnih ostataka, kada je to relevantno.
Kritika koja se stalno vraća u izvorima jeste da ovaj mehanizam često završava rečenicom „status se ne može utvrditi“, uz isplatu, bez stvarne istrage i bez krivične odgovornosti.
DNK baza kao jedan od metoda potrage
Kako vreme prolazi, sve češće se pojavljuje druga generacija, ljudi koji sumnjaju da su usvojeni ili da su im brat ili sestra nestali pri rođenju. Najčešće se radi o blizancima. Institucionalno, to je prepoznato kroz ideju posebne DNK baze u koju bi se deponovali profili roditelja ili srodnika koji traže decu i usvojene dece u potrazi za biološkim roditeljima.
Drugim rečima: potraga više nije samo „majka traži bebu“, već sve češće i „odrasla osoba traži poreklo“, a DNK je jedina tehnologija koja može da preseče decenije neuredne dokumentacije. Ako postoji politička volja i dobra procedura.
Umesto zaključka
Postoji država u kojoj hiljade roditelja decenijama veruje da im je dete ukradeno. Postoji država u kojoj nijedan sistemski proces nije do kraja sproveden. Postoji država u kojoj niko nikada nije osuđen za organizovanu trgovinu bebama. Postoji država koja kaže:
„Ne znamo šta se desilo, ali evo vam 10.000 evra.“
To nije presuda. To je priznanje nemoći.
Ili, još gore, priznanje da istina nije ni bila cilj.
Epstini iz našeg šljivika
02. feb 2026.
Zvona, zvona i praporci
27. jan 2026.
Još uvek nema komentara.