Ako je prosveta temelj društva, onda je ministar Dejan Vuk Stanković, kao izvođač radova bez tendera, odlučio da ga izgradi po želji investitora: ko plaća, taj komanduje, ko se buni, taj ne jede. Univerzitet kao parking-servis, škola kao preduzeće, a profesor radnik na određeno, s tim što ugovor važi samo dok ćuti. I to bez šlema.
„Univerzitetom treba da gazduje onaj ko ga plaća“ reče Deki. Zameniti autonomiju fiskalnom kasom i šefom smene. I svi mirni. Naročito vlast.
Posebna filozofska bravura naručenog ministra je da profesori i nastavnici ne treba da dobiju plate ako štrajkuju. To je taj novi pedagoški model: vaspitavanje glađu. Ko se buni, nema plate. Ima ko da misli i da vaspitava. Ne decu, već prosvetare. Dodatna nastava je dozvoljena samo ako je vanintelektualna. Zove se poslušnost.
Njegovi reformski dometi zasad se svode na skraćivanje časova i ukidanje mobilnih telefona, jer najveći problem obrazovanja u Srbiji je sigurno TikTok, a ne partijska knjižica. Deca, u stvari, ne beže iz škole zbog besmislenih programa, loših udžbenika i obespravljenih nastavnika, već zato što su im telefoni previše pametni.
A Stanković je, ipak, pametniji od telefona. Na vreme je shvatio kako se danas u Srbiji lako napreduje: maratonskim hvaljenjem vlasti na svim frekvencijama. Nije važno šta znaš, važno je koga služiš. Nije važno šta umeš, važno je kome se klanjaš. Tako se od pedagoga postaje portparol, a od ministra – nadzornik.
Daleki, vanbračni potomak Svetog Save i Dositeja veruje da prosveta ne treba da obrazuje i oslobađa, nego da disciplinuje.
A deca, željna znanja i napretka ili izađu na ulice ili polako pakuju kofere. Što dalje od raznih Dekija. Jer, mladost ne treba da bude poslušna, več radoznala i nemirna. Pakujemo mozgove. Jedne za put, druge za poslušnost.
Ili da, ipak, poslušamo Svetog Savu. Pre mnogo vekova odriče se slave i vlasti i reče:
„Nemojte, o čeda i braćo, nikad da poštujemo ono što škodi, a da obilazimo ono što spašava.“
Još uvek nema komentara.