Penzija u Srbiji: Posle 40 godina rada nagrada je još malo rada
Prosečan penzioner u Srbiji radio je tri ili četiri decenije da bi konačno dočekao vreme kada više ne mora da radi. Onda je dobio penziju i shvatio da ipak mora. Samo sada sporije hoda, više ga boli, slabije vidi i radi za manje para.
Zato ih viđamo svuda.
Vremešna žena za kasom u supermarketu. Prodavačica u pekari koja stoji osam sati iako joj kolena odavno preporučuju sedeći posao. Žena koja čisti ulaze i kancelarije. Penzioner koji radi kao noćni čuvar. Baka koja čuva tuđe dete.
Ne rade svi zato što žele da ostanu „aktivni u trećem dobu“. Mnogi rade zato što račun za struju nema razumevanja za treće doba.
Prema najnovijim podacima Republičkog fonda PIO, prosečna penzija za jun 2026. iznosi 56.829 dinara. Problem sa prosekom je što ume pristojno da izgleda dok ga ne upoznate lično.
Oko 60 odsto penzionera prima manje od prosečne penzije.
Neprijatnije zvuče podaci Republičkog zavoda za statistiku. Prag rizika od siromaštva za jednočlano domaćinstvo u 2025. bio je 45.674 dinara mesečno, a među ljudima starijim od 65 godina stopa rizika od siromaštva dostigla je 25,8 odsto. Svaki četvrti stariji čovek u Srbiji, dakle, živi na ivici siromaštva.
Kod žena je još gore. Nadežda Satarić iz udruženja „Snaga prijateljstva – Amity“ upozorava da oko 101.000 starijih žena nema redovna mesečna primanja, dok su ženske penzije u proseku oko 14 odsto niže od muških.
Razlog nije teško pronaći. Žene su češće imale prekide radnog staža, niže zarade, radile slabije plaćene poslove i godine provele brinući o deci i starima. Na kraju država sabere ono što je evidentirano.
Briga o porodici se, nažalost, još ne računa u penzijski staž.
Kad legne penzija: račun, apoteka, ručak
Kad stigne penzija sledi gotovo neka vrsta rituala, novac prvo odlazi na račune, lekove i osnovne namirnice. Tim redom, ili šta je već tog meseca hitnije: struja, pritisak ili krompir.
Penzioneri su zato postali profesionalci za akcije. Znaju gde je jeftinije meso, kada je ulje na popustu, koja apoteka daje rabat i kog dana market ima „senior dan“.
Penzionerska kartica jeste korisna. Popust jeste koristan. Besplatna banja, jednokratna pomoć, jeftiniji lek, sve znači čoveku koji računa svaki dinar.
Problem nastaje kada se pomoć predstavi kao dokaz da je problem rešen. Nije.
Sa godinama raste broj hroničnih bolesti, a sa njima i broj kutijica na kuhinjskom stolu. Pritisak, srce, šećer, osteoporoza, cirkulacija, želudac, prostata, astma, bolovi…
Zato je dobra vest da je država od 17. avgusta smanjila učešće građana za 18 lekova, među kojima su antikoagulantni lekovi za sprečavanje krvnih ugrušaka i terapije za srce, osteoporozu, Parkinsonovu bolest, bolesti creva i astmu.
Za paket je izdvojeno 3,7 milijardi dinara. Kod pojedinih antikoagulanasa država sada pokriva 70 odsto cene, a pacijent 30 odsto. Lekovi koji su koštali između 1.700 i 6.000 dinara trebalo bi pacijenta da koštaju između 600 i 1.100 dinara. Za njih je potreban recept.
To jeste dobra mera. Za čoveka koji svakog meseca pije isti lek, nekoliko stotina ili nekoliko hiljada dinara manje nije statistika nego račun, ručak ili nekoliko kilograma voća.
Tada na scenu stupa Aleksandar Vučić i obična korekcija participacije dobija dimenzije otkrića penicilina.
Predsednik je objavio da su to stvari koje „spasavaju glavu, spasavaju živote ljudima“ i omogućavaju građanima da novac sačuvaju za „ono što im predstavlja radost“.
Lepo.
Lek od 200 dinara i terapija od 50.000 nisu ista stvar
Predsednik Udruženja pacijenata Srbije Savo Pilipović upozoravao je da se deo sniženja odnosi na stare i relativno jeftine terapije, dok pojedini teško oboleli pacijenti mesečno izdvajaju 30.000 do 50.000 dinara za lekove.
Njegova računica je jednostavna. Ako lek sa 230 dinara pojeftini na 160, to svakako znači, ali ne rešava problem čoveka koji desetine hiljada dinara daje za terapiju.
Pilipović smatra i da se biraju lekovi koje koristi veliki broj građana, čime se uz relativno malo novca postiže veliki politički efekat.
Problem je kada se 70 dinara uštede prodaje kao reforma zdravstvenog sistema. Penzioner komplikovani sistem lista RFZO čita mnogo jednostavnije:
Ima na recept. Ima uz doplatu. Ima samo privatno. I ima, nemam para.
A da biste iskoristili jeftiniji lek, morate imati recept. Da biste dobili recept, morate do lekara. Tu počinje druga disciplina srpskog penzionerskog višeboja.
Telefon u sedam ujutru. Izabrani lekar. Uput. Specijalista. Kontrola. Laboratorija. Ponovo specijalista.
Ko ima novca, negde usput kaže dosta i ode privatno. Ko nema, čeka.
Prema zvaničnom dnevnom preseku RFZO, krajem jula na listama čekanja za procedure za koje se one formalno vode bilo je oko 29.500 ljudi. Ni taj broj ne opisuje svakodnevno čekanje na specijalistu, dijagnostiku ili samo putovanje do zdravstvene ustanove.
Podaci koje prenosi Forbes pokazuju da 13,5 odsto ljudi starijih od 65 godina nije uspelo da dobije potreban pregled ili lečenje, zbog udaljenosti zdravstvene ustanove, nedostatka novca ili dugog čekanja.
Zdravstvena zaštita penzionera zato je ponekad besplatna na vrlo specifičan način. Ne platite pregled, samo morate da budete dovoljno zdravi da ga dočekate.
Odeš u penziju, pa nađeš posao
Čovek ode u penziju da bi prestao da radi, pa počne da radi da bi mogao da bude penzioner.
Nadežda Satarić potvrđuje da mnogi nastavljaju da rade upravo zbog loše materijalne situacije, dok Gordana Matković iz Centra za socijalnu politiku kaže da naročito zanatlije rade dokle god mogu.
Naravno, neki rade jer vole posao, žele kontakt sa ljudima ili se osećaju korisnije.
Ali teško da žena od 68 godina briše stepenice četiri sprata zato što je oduvek sanjala dinamičnu karijeru u održavanju objekata.
Ili da baka osam sati sedi za kasom jer joj nedostaje adrenalina.
Mnogi rade jer moraju.
Žene čuvaju tuđu decu, kuvaju, peglaju, spremaju stanove i čiste poslovne prostore. Iste poslove koje su čitavog života uglavnom obavljale besplatno u svojoj kući sada mogu da rade za novac u tuđoj. I konačno ih neko za to plaća.
Pomoć nije životni standard
Da budemo pošteni, povećanje penzija znači. Jeftiniji lek znači. Besplatna banja znači. Penzionerska kartica i jednokratna pomoć znače.
Ali potrebe su mnogo veće.
Za besplatnu rehabilitaciju u banjama tokom 2025. poslato je oko 22.000 penzionera, približno toliko mesta predviđeno je i za 2026, dok se prijavljuje oko tri puta više ljudi.
Satarić zato smatra da bi i pomoć trebalo preciznije usmeravati, više onima sa najmanjim penzijama, manje ili ništa penzionerima sa iznadprosečnim primanjima.
To bi već bila socijalna politika. Dati svima isto i onda održati konferenciju za novinare je nešto drugo.
U Srbiji živi oko 1,66 miliona penzionera. O njima se često govori kao o ogromnom budžetskom trošku, kao da su jednog jutra pali sa neba direktno na račun Republike Srbije.
Nisu.
Radili su. Plaćali doprinose. Gradili fabrike, puteve, bolnice i škole. Preživeli sankcije, hiperinflaciju, ratove, tranziciju, privatizacije, otkaze, zamrzavanje plata i penzija i nekoliko istorijskih epoha koje bi i mlađem čoveku ozbiljno oštetile kičmu.
A onda im se, kada dobiju nekoliko hiljada dinara pomoći ili popust na lek, država predstavlja gotovo kao dobrotvorna organizacija.
Penzija nije poklon predsednika Republike.
To je pravo stečeno radom.
Ni povećanje penzije nije predsednikov lični novac. Ni subvencionisani lek nije plaćen iz njegovog kućnog budžeta. Sve to plaćaju građani Srbije. Uključujući penzionere, svaki put kada kupe hleb, mleko ili lek i plate račun.
Od penzionera se samo očekuje da bude zahvalan.
Zahvalan za penziju koju je zaradio. Za lek koji mora da pije da bi ostao živ. Za karticu, vaučer, paket, popust i jednokratnu pomoć. Posle četrdeset godina rada možda bi bilo pristojnije da država jednom bude zahvalna njemu.
I da penzija konačno znači ono što joj ime govori.
Znači da je čovek završio radni vek , a ne da mu je počela druga smena.
Još uvek nema komentara.