Najnoviji paket pravosudnih zakona, koje je predsednik Srbije danas potpisao i odobrio, vlast je predstavila kao tehnički korak u nastavku reformi i usklađivanja sa Ustavom. Evropska komisija, veliki deo pravničke struke i bivši nosioci tužilačkih funkcija – kao otvoren korak unazad, suprotan evropskim standardima i elementarnoj ideji nezavisnog pravosuđa.
Problem nije samo u sadržaju zakona, već u poruci da je pravosuđe dozvoljeno uređivati političkom voljom, bez javne rasprave, mimo struke i uprkos upozorenjima Evrope.
Brisel je reagovao neuobičajeno direktno. Evropska komisija je saopštila da izmene podrivaju nezavisnost pravosuđa i autonomiju tužilaštva, ocenjujući ceo proces kao žuran, netransparentan i suprotan preporukama EU. Poruka je bila jasna: ovo nije reforma, već nazadovanje.
Evropska komesarka za proširenje Marta Kos dodatno je upozorila da Srbija, dok pojedine zemlje regiona ubrzavaju evropski put, ovakvim potezima rizikuje da krene u suprotnom smeru. U prevodu, pravosuđe se u EU ne „disciplinuje“, već štiti od politike.
Bivša tužiteljka Višeg javnog tužilaštva u Beogradu Bojana Savović, koja je postala simbol otpora političkom uticaju u tužilaštvu, upozorava da zakoni formalno govore o reformama, ali suštinski učvršćuju hijerarhijsku kontrolu i otvaraju prostor za pritiske.
Savović je u više navrata isticala da se tužioci koji rade osetljive predmete, naročito u oblasti visoke korupcije, disciplinuju premeštajima, marginalizacijom i institucionalnim pritiscima, a da novi zakoni takvu praksu ne sprečavaju, već je legalizuju.
„Ako sistem može da vas skloni kada radite svoj posao, to više nije nezavisno tužilaštvo, već produžena ruka vlasti“, jedna je od poruka koje se provlače kroz njene javne nastupe.
Reakcije pravnih stručnjaka, sudija i tužilaca gotovo su jednoglasne: slabi se uloga Visokog saveta tužilaštva, jača se hijerarhijska kontrola, stvara se prostor za selektivnu pravdu.
Posebno je problematično to što su zakoni doneti bez suštinskih konsultacija sa strukom, u trenutku kada je poverenje u institucije već ozbiljno opalo. U evropskoj praksi, reforme pravosuđa se rade sporo, transparentno i uz široki konsenzus. U Srbiji brzo, zatvoreno i dekretom.
Predsednik Srbije Aleksandar Vučić tvrdi da su zakoni u skladu sa Ustavom i da kritike dolaze od onih koji „slušaju nalogodavce spolja“. Istovremeno, priznaje da nije bilo dovoljno javne rasprave i da bi, „kad ste na evropskom putu“, konsultacije sa EU ipak morale da postoje.
Ta kontradikcija suštinski opisuje trenutnu politiku vlasti: Evropa se pominje kada odgovara, ignoriše kada postavlja neprijatna pitanja.
Zakoni su usvojeni, predsednik ih potpisao,a ako ostanu na snazi u ovom obliku, posledice su prilično jasne: dalji pad poverenja građana u pravosuđe, dodatno usporavanje evropskih integracija, poruka tužiocima i sudijama da je lojalnost važnija od profesionalnosti, normalizacija političkog uticaja kao „sistemske činjenice“
U Evropi, nezavisno pravosuđe je temelj demokratije. U Srbiji, sve više liči na administrativni sektor izvršne vlasti.
I upravo zato ovi zakoni nisu samo pravno pitanje. Oni su politička izjava: da vlast još jednom bira kontrolu umesto institucija, poslušnost umesto zakona i kratkoročni mir umesto dugoročne pravde.
Još uvek nema komentara.