Revija na Mamuli bez pomena logora: Reljić za Naš portal o „sramotnoj tišini“, CGO o zatiranju sećanja
Modna revija kolekcije „SILENCE“ na Mamuli otvorila je pitanje može li nekadašnji fašistički koncentracioni logor postati modna scenografija bez pomena ljudi koji su u njemu bili zatočeni i stradali. Reditelj Aleksandar Reljić za Naš portal kaže da bi nazivu kolekcije dodao jednu reč i sve imenovao „Sramotnom tišinom“, dok iz Centra za građansko obrazovanje upozoravaju da je reč o „svesnom zatiranju sećanja“ i stvaranju nove, komercijalno prihvatljivije istorije ostrva.
Reljefi zidina Mamule pretvoreni su u teksture tkanina. Hladnoća metala tvrđave dobila je novu formu kroz skulpturalne tašne i modne detalje, dok su kamen, more, pesak i zalazak sunca odredili boje kolekcije.
Iz „razgovora sa ostrvom“, kako je dizajnerka Amina Hasanbegović opisala svoju novu kolekciju „SILENCE“, izostali su, međutim, ljudi koji su među tim zidovima bili zatočeni, izgladnjivani i zlostavljani.
Revija je održana 22. avgusta na ostrvu Mamula, na mestu na kojem je tokom Drugog svetskog rata postojao italijanski fašistički koncentracioni logor broj 11. Posle revije organizovana je ekskluzivna večera, a među zvanicama su bile i poznate ličnosti iz regiona.
U opisu kolekcije na sajtu dizajnerke detaljno se govori o vezi kreacija sa ostrvom, njegovom arhitekturom, metalom, reljefima i prirodnim bojama. Istorija logora, zatočenici i njihovo stradanje nisu pomenuti.
Reljić: Ne mogu da sudim reviji koju nisam video
Aleksandar Reljić, autor dokumentarnog filma „Mamula All Inclusive“, koji se godinama bavi transformacijom nekadašnjeg logora u luksuzni hotel, u pisanom odgovoru za Naš portal naglašava da ne želi da kritikuje dizajnerku niti da ocenjuje umetničku vrednost događaja kojem nije prisustvovao.
„Ne želim da kritikujem autorku, niti njen umetnički pristup reviji, jer je nisam pogledao i ne mogu da sudim“, kaže Reljić za Naš portal.
Njegova kritika usmerena je prvenstveno na način na koji se istorija Mamule predstavlja nakon pretvaranja tvrđave u hotelski kompleks.
„Razumem vlasnike hotela, kojima istorija ovog mesta ne odgovara zbog sumorne prošlosti, ali ne razumem javnost i institucije Crne Gore, koje ćute i ne reaguju na činjenicu da se istorija Mamule ne prezentuje na način na koji su, pre izgradnje hotela, to obećavali investitori, već se sistematski briše i uništava taj deo crnogorskog kulturnog i istorijskog nasleđa“, navodi Reljić.
Prema njegovim rečima, još na početku projekta postojala je sumnja da će turistička investicija potisnuti bolnu prošlost ostrva, uprkos najavama investitora da će muzej u okviru hotela raditi tokom cele godine i biti otvoren za sve posetioce.
Od tvrđave do koncentracionog logora broj 11
Tvrđava na ostrvu Lastavica izgrađena je sredinom 19. veka, u vreme austrougarske uprave, a ostrvo je kasnije dobilo ime Mamula, po generalu Lazaru Mamuli.
Tokom italijanske okupacije Crne Gore, tvrđava je u martu 1942. pretvorena u koncentracioni logor. U dokumentima se vodila kao Campo di concentramento numero 11, dok je obližnji logor na Prevlaci imao broj 12.
Kroz Mamulu je, prema procenama koje se najčešće navode, prošlo oko 2.000 zatočenika. Svedočenja bivših logoraša govore o gladi, bolestima, premlaćivanju, prinudnom radu i teškim uslovima zatočenja.
Logor je radio do kapitulacije Italije u septembru 1943. godine.
Luksuzni hotel i memorijalna galerija
Crna Gora je 2015. godine dala ostrvo u zakup na 49 godina radi obnove tvrđave i pretvaranja kompleksa u luksuzni hotel. Hotel je otvoren 2023. godine, dok je memorijalna galerija predstavljena godinu dana ranije.
Uprava kompleksa isticala je da obnova nije sprovedena kako bi istorija bila uklonjena, već da su tvrđava i njeni autentični elementi sačuvani, uz prostor posvećen bivšim logorašima.
Istovremeno, glavna turistička prezentacija Mamula Islanda naglašava luksuzni smeštaj, restorane, velnes, privatne proslave, venčanja, zabave i mogućnost zakupa čitavog ostrva. Logorska prošlost nije deo centralne priče kojom se kompleks predstavlja potencijalnim gostima.
Upravo tu Reljić vidi problem: memorijalna galerija formalno postoji, ali je istorija nekadašnjeg logora odvojena od dominantnog, luksuznog identiteta ostrva.
„U svim štampanim ili onlajn brošurama i reklamama hotela nikada nigde nisam video da se pominje taj deo istorije Mamule, kao ni muzej ili memorijalna soba, koji su verovatno otvoreni na ostrvu, ali se drže ispod radara zainteresovane javnosti“, kaže on za Naš portal.
Reljić napominje da se lično nije uverio kako danas funkcioniše pristup galeriji, jer je poslednji put bio na Mamuli u septembru 2023. godine, na komemoraciji žrtvama logora.
„Čujem da se na ostrvo može kročiti ukoliko 24 sata ranije rezervišete sto za ručak ili večeru u restoranu hotela, koji nije nimalo jeftin“, navodi Reljić.
„Sramotna tišina“
Naziv kolekcije „SILENCE“, odnosno „Tišina“, za Reljića dobija drugačije značenje kada se posmatra u kontekstu izostavljanja logorske prošlosti iz priče o reviji.
„S obzirom na sve te okolnosti, mislim da je autorka ‘Tišine’ svoj performans nazvala dosta adekvatno. Samo bih dodao jedan prefiks i sve to imenovao ‘Sramotnom tišinom’“, poručuje Aleksandar Reljić za Naš portal.
Njegova izjava ne znači da na Mamuli ne bi trebalo organizovati umetničke i kulturne programe. Naprotiv, smatra da je tvrđava mogla da postane važno kulturno-istorijsko mesto na kojem bi umetnost bila način da se govori o prošlosti, a ne da se ona potisne.
„Siguran sam da je Mamula mogla biti kulturno-istorijsko mesto per excellence, na kojem su umetnici, kulturni poslenici i radnici svih fela mogli praviti multimedijalne projekte adekvatne istoriji, nasleđu i sećanju na stradalnike italijanskog koncentracionog logora Numero 11, kako se službeno zvao od marta 1942. do septembra 1943“, zaključuje Reljić.
Reljićeva ocena da se prošlost Mamule sistematski potiskuje nije usamljena. Iz Centra za građansko obrazovanje za Naš portal navode da je održavanje modne revije još jedan primer onoga na šta ta organizacija godinama upozorava.
„Komercijalizacija mjesta stradanja ne potiskuje samo njegovu memorijalnu funkciju, već vodi svjesnom zatiranju sjećanja na ono što je Mamula bila“, ocenjuju iz CGO-a.
Posebno problematičnim smatraju to što su zidovi, reljefi, metal i drugi fizički tragovi nekadašnjeg fašističkog logora pretvoreni u estetiku i modnu inspiraciju, dok su zatočenici i njihovo stradanje izostavljeni iz priče o kolekciji.
„Ne tako davno, na tim istim, danas prekrečenim zidovima, stajale su poruke zatočenika Mamule i drugi tragovi njihovog boravka. Autentični tragovi stradanja tako se lišavaju istorijskog značenja i pretvaraju u scenografiju luksuza. To više nije neutralna reinterpretacija prostora, već njegovo simboličko prepisivanje i stvaranje nove, komercijalno prihvatljivije istorije“, navode iz CGO-a za Naš portal.
Postojanje memorijalne galerije i održavanje povremenih komemoracija smatraju važnim, ali nedovoljnim, posebno imajući u vidu da su među zatočenicima Mamule, kako ističu, dominantno bile žene i deca.
„To je kontrolisano sjećanje koje, umjesto njegovanja kulture pamćenja, proizvodi zaborav. Kultura sjećanja ne može biti zatvorena u jednu prostoriju dok se nekadašnji logor pretvara u ekskluzivnu kulisu lišenu istorijskog konteksta kako bi bio atraktivniji i komercijalno poželjniji“, poručuju iz CGO-a.
Najveću odgovornost, prema njihovoj oceni, snose predstavnici tadašnje Vlade Crne Gore koji su odlučili da Mamulu na ovaj način „valorizuju“, zatim oni koji danas upravljaju ostrvom i određuju granice njegove komercijalne upotrebe, ali i organizatori i autori ovakvih sadržaja.
„Ne može se iz nekadašnjeg logora uzeti estetika, a odstraniti njegova istorija i patnja ljudi koji su kroz njega prošli. Mamula je morala biti mjesto kulture sjećanja i edukativnog turizma, a ne luksuzni rizort koji potiskuje prošlost i mjesto stradanja pretvara u dekor“, zaključuju iz CGO-a za Naš portal.
Nije pitanje da li je umetnost dozvoljena, već šta radi sa prošlošću
Organizovanje umetničkog događaja na mestu stradanja samo po sebi ne mora biti nedostojno. Brojni memorijalni centri koriste film, pozorište, muziku, performans i savremenu umetnost kako bi novim generacijama približili istoriju.
Razlika je u tome da li umetnički događaj ulazi u dijalog sa prošlošću ili od nje uzima samo vizuelno privlačnu scenografiju.
U slučaju kolekcije „SILENCE“, arhitektura tvrđave nije bila tek neutralna pozadina. Njeni zidovi, reljefi i metalni elementi neposredno su korišćeni kao inspiracija za odeću i modne dodatke. Istovremeno, u autorskom predstavljanju kolekcije nije objašnjeno šta se među tim zidovima događalo niti ko su bili ljudi zatočeni u logoru.
Postojanje memorijalne galerije i održavanje godišnjih komemoracija predstavljaju važne oblike sećanja. Ipak, ostaje pitanje da li su oni dovoljni ako se najveći deo javne slike ostrva gradi kroz luksuzni turizam, privatne večere, venčanja, zabave i modne događaje u kojima istorija logora nije vidljiva.
U „razgovoru sa ostrvom“ govorili su kamen, more, metal i svetlost. O zatočenicima je ostala, zaista, tišina.
Još uvek nema komentara.