„Ribnikar“ između sećanja, protesta i propuštenih promena
Tri godine od masovnog ubistva u Osnovnoj školi Vladislav Ribnikar, Srbija ponovo stoji pred istim pitanjem: šta smo kao društvo naučili i da li smo išta promenili?
Tog 3. maja 2023. ubijeno je devetoro dece i školski čuvar. Od tada ništa više nije isto. Ipak, tri godine kasnije, utisak je da se između bola i zaborava otvorio prostor u kojem odgovori i dalje izostaju.
Pogledajte video:
Neposredno nakon tragedije, Srbija nije ostala nema. Desetine hiljada građana izašlo je na ulice Beograda i drugih gradova u okviru protesta pod nazivom „Srbija protiv nasilja“. Ti skupovi postali su jedan od najvećih talasa građanskog nezadovoljstva u poslednjim godinama.
Zahtevi su bili jasni, tražena su smene u vrhu policije i bezbednosnih struktura, zabrana rijaliti programa koji promovišu nasilje, odgovornost za atmosferu u društvu i ozbiljne sistemske promene.
Paralelno sa tim, roditelji ubijene dece organizovali su sopstvene proteste. Jedan od najpotresnijih održan je 29. novembra 2023. godine, u 8.40 časova, tačno u vreme kada je pucnjava počela. Nakon odavanja pošte ispred škole, okupili su se i ispred Vlade Srbije.
Njihovi zahtevi su bili nešto drugačiji, ali jednako važni. Želeli su hitno osnivanje Memorijalnog centra, transparentnost istrage i ono najvažnije, odgovornost.
U tim porukama nekako je dominirao osećaj da su ostali sami.
Mnogobrojne analize, koje su usledile posle tagedije, govore o „civilizacijskoj raskrsnici“, trenutku u kojem društvo bira da li će se suočiti sa uzrocima nasilja ili će ih gurnuti pod tepih.Tri godine kasnije, čini se da smo ostali negde između.
Početna reakcija države bila je snažna, najavljene su brojne mere, pooštravanje kontrole oružja, veće prisustvo policije u školama, uvođenje novih bezbednosnih protokola. ali dugoročna strategija ostala je nedovoljno jasna i neujednačena.
U praksi, mnogi roditelji i nastavnici i dalje ukazuju na iste probleme, nedostatak školskih psihologa, nedovoljnu prevenciju nasilja, sistem koji reaguje tek kada je kasno
Sudski procesi i dalje traju. Pitanje odgovornosti ostaje otvoreno.
Najdublja posledica tragedije ne meri se zakonima, već životima koji su zauvek promenjeni. Ninela Radičević majka jedne od ubijene dece u školi, male Ane, kaže:
„Sve više izbegavam da se oglašavam na društvenim mrežama vezano za sudski proces jer i sama osećam da u mojim rečima ima sve više gorčine, neskrivenog bola i večne patnje sa kojom moram da zivim. Ne daj bože nikome da živi u koži majke koja je nadživela svoje dete i najveća uteha joj da je smrt nastupila odmah.“
Porodice žrtava i dalje traže odgovore. Njihove ispovesti, poput onih koje prenosi Ninela Radičević, ostaju najteži podsetnik na to da vreme ne leči sve. Vreme je samo produžilo tišinu.
Planovi o memorijalnom centru postoje, ali realizacija ide sporo i uz brojne polemike. Kako obeležiti mesto tragedije, a da ono ne postane simbol traume, pitanje je na koje društvo još nema jedinstven odgovor.
U međuvremenu, svake godine 3. maja građani se okupljaju, u tišini. Pale se sveće. Ponavljaju se ista pitanja.
Tragedija u Ribnikaru pokrenula je Srbiju. Ljudi su izašli na ulice, tražili promene, zahtevali odgovornost. Ali tri godine kasnije, čini se da je energija tog bunta splasnula pre nego što su problemi rešeni.
Ostalo je sećanje koje ne bledi, protesti koji su pokazali snagu društva, i promene koje nisu do kraja sprovedene.
Društvo jeste reagovalo snažno, ali kratko. A tragedije poput ove ne traže kratke reakcije.Traže sistemske, trajne promene.
Znamo šta se desilo 3. maja 2023.
Ali znamo i da nismo učinili dovoljno da se nikada ne ponovi.
Još uvek nema komentara.