Srbija se danas nalazi na usijanoj prelomnoj tački. Maksimalne temperature u hladu zvanično dostižu 40 stepeni Celzijusa, dok crveni meteo-alarm gori u gotovo svim krajevima zemlje. Na gradskom asfaltu, pod uticajem fenomena toplotne kupole, realan subjektivni osećaj uveliko prelazi 50 stepeni. Vodostaji Dunava i Save pali su blizu ili ispod istorijskih plovidbenih nivoa. Agencija za bezbednost saobraćaja pokreće hitne kampanje jer svaki sedmi vozač priznaje da vozi pospan i dehidriran, na muzičkim festivalima u prestonici tinejdžeri kolabiraju usled toplotnog stresa, a u Guči popušta sigurnosni ventil na fabrici i curi 500 litara amonijaka.  

Istovremeno, državni vrh u Palati Srbija predstavlja novi paket ekonomskih mera za poboljšanje standarda. Ipak, o uvođenju sistemskih vanrednih mera zbog nezapamćene vrućine niko i ne govori. Istražili smo pravnu gimnastiku, svesno ugrađene zakonske prepreke i prećutne ekonomske kompromise koji objašnjavaju zašto se naša država na 40 stepeni ponaša kao da je u pitanju sasvim običan letnji dan. 

Vanredno stanje ili vanredna situacija

Kada živa u termometru pređe četrdeseti podeok, na društvenim mrežama i u javnom prostoru redovno se pokreće lavina zahteva za proglašenje vanrednog stanja. Međutim, ovde je reč o ozbiljnom nerazumevanju domaćeg pravnog sistema.   

Vanredno stanje je teška ustavna kategorija koja se uvodi kada je direktno ugrožen opstanak države i njenih građana. Ono suspenduje osnovna ljudska prava, omogućava uvođenje policijskog časa, ograničava slobodu kretanja i daje državi pravo da privremeno preuzme privatne resurse. Srbija je u ovom režimu poslednji put bila tokom pandemije 2020. godine, a pre toga tek 2003. nakon ubistva premijera Đinđića. Tražiti ustavno vanredno stanje zbog visokih letnjih temperatura ne samo da je pravno neodrživo, već bi značilo pristanak na suspenziju sopstvenih građanskih sloboda.   

Ono što je građanima zapravo potrebno jeste proglašenje vanredne situacije. To je operativno-tehnički režim pod Zakonom o smanjenju rizika od katastrofa i upravljanju vanrednim situacijama. Vanredna situacija se proglašava kada su rizici po stanovništvo i imovinu toliki da ih redovne hitne i komunalne službe ne mogu rešiti svojim uobičajenim kapacitetima. Ključna razlika za običnog čoveka leži u tome što tokom vanredne situacije sve one blage, neobavezujuće preporuke Ministarstva rada o zaštiti radnika na otvorenom istog trenutka postaju stroge, zakonski obavezujuće naredbe pod pretnjom krivične odgovornosti.   

Pravilo od 15 dana: Kako je zakon napisan da štiti privredu, a ne ljude

Postavlja se logično pitanje: ako država ima zakonski mehanizam da preporuke pretvori u naredbe, zašto to ne učini? Odgovor leži u namerno postavljenim birokratskim preprekama.   

Prva prepreka je pravilo kontinuiteta. Zakon o smanjenju rizika od katastrofa ne sadrži nikakvu fiksnu temperaturnu granicu (na primer, 40 stepeni) koja bi automatski aktivirala vanredne mere. Umesto toga, zakon nalaže da se vanredna situacija usled ekstremnih vrućina može uvesti samo ako toplotni talas traje neprekidno duže od 15 dana, i to uz uslov da je izazvao sistemski kolaps elektroenergetskog sistema ili vodosnabdevanja u većem broju opština. Naša klima, međutim, funkcioniše drugačije. Vrućina prži desetak dana, a onda se sruči kratkotrajni letnji pljusak koji spusti temperaturu na sat vremena. Iako se asfalt i dalje puši, formalni birokratski brojač se resetuje i vraća na nulu. Uslov od 15 uzastopnih dana tako ostaje nedostižan štit za državnu kasu.   

Druga prepreka je procedura pokretanja inicijative koja funkcioniše po principu „odozdo nagore“. Vlada u Beogradu ne može samoinicijativno da proglasi vanrednu situaciju zbog vrućine. To moraju prvo da učine lokalne samouprave na svojoj teritoriji, pa tek onda da upute zahtev Republičkom štabu.   

U praksi, lokalni gradonačelnici svesno izbegavaju slanje ovakvih inicijativa. Razlog je čisto finansijski. Uvođenje vanredne situacije bi donelo obavezne mere: potpuno skraćenje i obustavu rada na otvorenom od 11 do 16 časova, izmenu i zabranu transporta opasnih materija kroz gradove i mobilizaciju svih resursa za dopremanje pijaće vode. To bi preko noći zaustavilo građevinski sektor, blokiralo velike infrastrukturne projekte i privatnim investitorima nanelo milionske gubitke zbog kašnjenja rokova. Kako niko na lokalu ne želi da preuzme političku i ekonomsku odgovornost za takav zastoj, opštine poput Niša, Ćuprije ili Smederevske Palanke radije biraju režim pripravnosti. Postave dve cisterne s vodom na trgove, provere javne česme i puste lekare da preko medija daju savete o hidrataciji, dok se radovi na suncu nastavljaju bez prekida.   

Jedini stvarni izuzetak su situacije poput one u opštini Sjenica, gde je dugotrajna suša toliko devastirala vodosnabdevanje i napajanje stoke u udaljenim selima da su lokalne komunalne službe kapitulirale, primoravajući opštinu da uvede vanredne mere kako bi omogućila dolazak vojnih cisterni.   

Zanimljivo je da država nema problem da proglasi vanrednu situaciju kada padne sneg na minus 14 stepeni, kao što je zimus uvedeno u 14 opština uz angažovanje policije i radnika „Srbijašuma“. Takođe, u maju i junu ove godine vanredno stanje je ekspresno uvedeno u Čačku zbog havarije na regionalnom vodovodu „Rzav“ u Gorobilju. Ali kada se ljudi tiho kuvaju na suncu, sistem to posmatra kao sezonsku neprijatnost koju svako treba da reši sam sa sobom.  

Rad na otvorenom: Dok Evropa menja zakone, u Srbiji vladaju preporuke

Dok se zakoni u nekim evropskim zemljama menjaju, u Srbiji je bezbednost radnika prepuštena dobroj volji poslodavaca. Podaci pokazuju da udeo radnika na otvorenom u Srbiji iznosi čak 21,4% od ukupne radne snage, što nas svrstava u sam vrh Evrope po izloženosti toplotnom stresu. Veći procenat ljudi koji hleb zarađuju pod otvorenim nebom imaju samo pojedine skandinavske zemlje, Ukrajina i Rumunija.  

Uprkos tome, u našem zakonodavstvu ne postoji fiksna spoljna temperatura na kojoj se rad mora obustaviti. Čak ni direktive Evropske unije iz ove oblasti ne definišu temperaturne granice, već obavezu prilagođavanja procesa rada. Kada spoljna temperatura pređe 36 stepeni Celzijusa, na snazi su isključivo preporuke Vlade Republike Srbije i Inspektorata za rad koje sugerišu poslodavcima da prilagode radno vreme, uvedu rad po smenama i obezbede češće pauze u hladu.  

Zakon o bezbednosti i zdravlju na radu propisuje visoke kazne za poslodavce koji ne obezbede osnovne uslove zaštite (pijaću vodu, adekvatan prostor za odmor, zaštitnu opremu i obučeno lice za prvu pomoć): od 1,5 do dva miliona dinara za pravna lica i do 500.000 dinara za preduzetnike. Radnici imaju pravo da odbiju rad ako im je zdravlje neposredno ugroženo i da anonimno prijave poslodavca Inspekciji rada.  

Međutim, u realnosti to pravo funkcioniše samo na papiru. Radnici na građevini i u poljoprivredi retko se odlučuju na prijavu jer se plaše gubitka posla ili smanjenja dnevnice. Savetnici za bezbednost na radu ističu da poslodavci mogu u svom internom Aktu o proceni rizika sami da napišu pravilo da se rad obustavlja kada temperatura pređe 40 stepeni. Ali u zemlji u kojoj su preporuke neobavezujuće, malo koji privatni poslodavac dobrovoljno donosi akte koji mu smanjuju profit, zbog čega sindikati već godinama bezuspešno traže da se rad na visokim temperaturama uredi striktnim zakonom, a ne preporukama. 

Alarmantni klimatski podaci koje svesno ignorišemo

Da aktuelni toplotni talas od 40°C nije samo letnji incident, već naša nova klimatska realnost, dokazuju zvanični podaci iz Programa prilagođavanja na izmenjene klimatske uslove za period od 2023. do 2030. godine. Ovaj dokument jasno pokazuje da se Srbija zagreva znatno brže od globalnog proseka. Dok osmatrani globalni porast srednje temperature iznosi 1,1°C, u Srbiji je zabeležen porast od 1,8°C, a tokom letnjih meseci taj porast dostiže dramatičnih 2,6°C. Finansijske štete od suša i vrućina u periodu od 2000. do 2020. godine u Srbiji su premašile 6,8 milijardi evra.  

Pored ekonomskih gubitaka, toplotni talasi ostavljaju razorne posledice po zdravlje najranjivijih grupa. Prema najnovijem evropskom izveštaju uglednog naučnog časopisa Lancet, izloženost visokim temperaturama opasnim po zdravlje u našem regionu porasla je za čak 254% među odojčadi i starijim osobama preko 65 godina u poređenju sa krajem prošlog veka.  

Iako je Svetska zdravstvena organizacija izdala ažurirane smernice za razvoj Akcionih planova za vrućinu i zdravlje (HHAPs) sa jasnim preporukama za sisteme ranog upozoravanja i prilagođavanje gradova, nacionalni Akcioni plan u Srbiji, čiji je nacrt završen još 2014. godine, nikada nije zvanično usvojen. Punih 12 godina ovaj ključni dokument leži u fioci, dok se građani svakog leta suočavaju sa sve dužim i opasnijim toplotnim talasima. 

Činjenica da se na 40 stepeni Celzijusa život u Srbiji odvija pod režimom neobavezujućih preporuka razotkriva dubok kompromis koji država pravi između zdravlja građana i interesa kapitala. Oslanjanje na individualnu odgovornost poslodavaca i nerealni zakonski uslovi od 15 uzastopnih tropskih dana pokazuju da sistem svesno izbegava proglašenje vanrednih mera kako bi sprečio finansijske gubitke u građevinskom i transportnom sektoru. Sve dok preporuke ne postanu zakonska obaveza, a Akcioni plan za vrućinu i zdravlje ne bude usvojen i sproveden, građani i radnici u Srbiji biće prepušteni sami sebi na usijanom asfaltu.