BEŠIRI: Vlast uhvaćena s rukom u tegli – zašto je rutinska poseta iz Brisela izazvala paniku i „bekstvo“ u Davos?

BEOGRAD – Delegacija Evropskog parlamenta stiže u Beograd u periodu od 22. do 24. januara, u misiju koju Brisel naziva „utvrđivanjem činjenica“, a Beograd – „neprijateljskim aktom“. Devetočlana grupa, predvođena Martom Temido i izvestiocem Toninom Piculom, ima zadatak da ispita stanje demokratije, okolnosti tragedije u Novom Sadu i navode o represiji.

Međutim, vrata najvažnijih institucija za njih će, po svemu sudeći, ostati zatvorena. Državni vrh Srbije odlučio je da posetu ignoriše, koristeći retoriku o „nepozvanim gostima“ i ranije preuzete obaveze kao izgovor za izbegavanje susreta.

Predsednik Srbije Aleksandar Vučić izjavio je 13. januara da u vreme posete neće ni biti u zemlji, jer putuje na Svetski ekonomski forum.

„Niti su nas pitali, niti su nas obavestili,“ rekao je Vučić, tvrdeći da delegacija dolazi „nepozvana“, a zatim poslao još direktniju poruku: „Ja ne želim da ih vidim. Računajte – da sam u Srbiji, ali da ne želim da razgovaram sa njima.“

Sličan ton zauzela je i predsednica parlamenta Ana Brnabić, koja je dan kasnije, 14. januara, na mreži Iks (X) potvrdila da je poseta tehnički najavljena, ali ne i odobrena pozivom.

„Nisu bili pozvani, ali su se sami najavili,“ napisala je Brnabić, pokušavajući da delegitimiše dolazak predstavnika institucije čije članstvo Srbija navodno želi.

Zašto rutinska evropska misija izaziva ovoliku nervozu na Andrićevom vencu? Da li je odlazak u Davos samo zgodan alibi i šta ovaj diplomatski „hladan tuš“ govori o stvarnoj poziciji Srbije?

Odgovore na ova pitanja u svojoj kolumni daje izvršni direktor Instituta za evropske poslove, Naim Leo Beširi.

Piše: Naim Leo Beširi

POGLED U OGLEDALO: Zašto se vlast ponaša kao uhvaćena s rukom u tegli?

U Beograd dolazi delegacija Evropskog parlamenta, i već sama ta činjenica je dovoljna da se vlast ponaša kao da je uhvaćena sa rukom u tegli. Radi se o klasičnoj misiji utvrđivanja činjenica, rutinskom mehanizmu EU koji se šalje u zemlje koje pretenduju na članstvo kada stvari očigledno izmaknu kontroli.

Povod je svima jasan: oštra rezolucija Evropskog parlamenta iz oktobra 2025. godine, u kojoj se Srbija više ne opisuje kao „zemlja u tranziciji“, već kao država u kojoj represija eskalira, društvo se brutalno polarizuje, a institucije ne rade ni minimum svog posla. Od neslobodnih izbora preko pada nadstrešnice u Novom Sadu do policijskog postupanja prema mirnim građanima, Brisel je konačno prestao da se pravi da ne vidi ono što u Srbiji vidi svako ko ima oči.

Sastav delegacije dodatno iritira vlast jer ne dolazi niko „slučajno“ niti marginalno. Tu su predstavnici svih relevantnih političkih grupacija u Evropskom parlamentu, uključujući i izvestioca za Srbiju, kao i njegove izvestioce u senci. Drugim rečima, dolaze ljudi čije će reči direktno završiti u sledećim izveštajima, rezolucijama i odlukama o tome da li Srbija ide napred ili stoji u mestu. I upravo zato kreće Vučićeva predstava za domaću upotrebu.

Odjednom se postavlja pitanje: ko ih je pozvao? Kao da Evropski parlament mora da traži dozvolu od Aleksandra Vučića da bi proverio stanje u zemlji koja tvrdi da želi u EU. Predsednik i predsednica Narodne skupštine žale se da nisu „konsultovani“, kao da se radi o protokolarnoj poseti folklorne delegacije, a ne o političkoj misiji koja dolazi jer institucije Srbije više ne ulivaju poverenje. Ana Brnabić se zgražava nad „neprimerenim diplomatskim ponašanjem“, dok Vučić teatralno poručuje da sa „srbomrscima“ neće razgovarati. Kada ostaneš bez argumenata, uvek možeš da posegneš za etiketama od dva dinara.

Naravno, vlast će učiniti sve da izbegne direktan susret na najvišem nivou, jer je mnogo lakše voditi monologe na režimskim televizijama nego odgovarati na konkretna pitanja o policiji, sudstvu, prebijanjima, medijima i protestima. Umesto toga, delegacija će se spustiti stepenicu niže, tamo gde vlast misli da je šteta manja. Opozicija i nezavisni posmatrači s pravom ovakvo ponašanje čitaju kao paničan pokušaj da se umanji značaj posete i građanima plasira priča da je sve to „bez osnova“. Problem je samo što Brisel ne glasa na Pinku.

U međuvremenu, poslanici EP se u domaćim tabloidima proglašavaju neprijateljima Srbije, a poseta se opisuje kao neka vrsta kaznene ekspedicije. Ta retorika možda pali kod dela biračkog tela koje se godinama hrani teorijama zavere, ali u realnosti samo dodatno potvrđuje ono zbog čega delegacija i dolazi: vlast koja svaku kritiku doživljava kao napad, a svaku kontrolu kao zaverenički akt i održava se lopovlukom na izvorima nema baš mnogo legitimiteta.

Ova poseta nije incident, niti izolovani događaj. Ona je direktna posledica višemesečnih protesta, urušavanja medijskih sloboda i sistematskog gušenja svake forme političkog i građanskog otpora. EU je dugo pokušavala diplomatski, ali izgleda da je strpljenje pri kraju.

Na kraju, značenje ove posete je prilično jednostavno. Za Evropsku uniju, to je pokušaj da se povrati makar privid kredibiliteta politike proširenja. Za građane koji protestuju mesecima, to je skroman signal da nisu potpuno sami. Za vlast Aleksandra Vučića, to je neprijatno ogledalo u koje ne želi da se pogleda. A stvarne posledice neće se meriti izjavama za javnost, već time da li će posle ove posete Srbija dobiti još jednu rundu praznih upozorenja ili konkretne političke posledice. Sve ostalo je dimna zavesa jer je Vučić imun na blefiranja.