Kada je pre pet godina Kristijan Šmit, nemački političar, postavljen na funkciju visokog predstavnika međunarodne zajednice u Bosni i Hercegovini, nikome se to tada nije svidelo. Lider Republike Srpske Milorad Dodik je u Šmitu video “džak za udaranje” i podizanje rejtinga. Sarajevo je sa oprezom gledalo političara (koji je došao bez odluke UN, ali “nije loše što nervira Banja Luku”), a Zagreb je, po običaju, ćutanjem prikrivao radovanje ili razočarenje.
Šmita nigde nije čekala dobrodošlica. Sem u Beogradu. Tu su ga primili Aleksandar Vučić i patrijarh Porfirije, što su u Republici Srpskoj shvatili kao “suptilnu” poruku Miloradu Dodiku koji je osporavao Šmitov legitimitet. Zašto Porfirije? Da bi poruka bila ubedljivija, a i da bi Vučić imao sa kim da podeli odgovornost. Zlobnici tvrde da je tako počela ovovremena „upotreba Crkve u političke svrhe“ po pitanju Srba u Republici Srpskoj.
Legenda kaže da je Vučić iz Berlina dobio befel da podrži Šmita, a, opet, mu je Mile bio potreban za glasače, pa je uz pomoć “božiju” ugostio Šmita i objasnio mu da su obojica na istoj strani i da će “lako sa Dodikom”.
Sada je Kristijan Šmit, namesnik sa Bonskim ovlašćenjima u džepu i arogancijom u hodu, počeo da pakuje kofere. Zvanično – lični razlozi. Srpska strana tvrdi da ga je “Dodik oduvao”, a oprezni poznavaoci bosanski političkih neprilika znaju da je “Mile mali igrač za tako velike igre” i da su to uradili Trampovi biznismeni koji preuzimaju koncesije nad ovom nesrećnom zemljom.
Paradoks je što su Šmita pet godina napadali Rusi, a sad ga smenili Amerikanci. Bosanci umeju da kažu: „Nije vidio crveno na semaforu“.
Mnogi misle da je Šmit glumio visokog predstavnika, a u stvari bio je politički komesar koji je mislio da može silom da kroji BiH po meri Berlina i Brisela. Rat sa Dodikom bio je otvoren, sirov i ličan. Dodik ga nije priznao ni dan, zvao ga okupatorom, a Šmit mu je uzvraćao kaznama, oduzimanjem mandata i sudskim progonima.
Klasičan balkanski film: jedan misli da je gazda, drugi glumi kontrolora. Obojica su znali da igraju za publiku, a ne za rezultat.
Ali, pravi razlog ostavke nije Dodikova drskost. Pravi razlog je gas. Ruski gas preko Gazproma i srpske cevi. Šmit je podržavao južnu interkonekciju, američki tečni gas, diverzifikaciju – sve ono što bi preseklo pupčanu vrpcu sa Moskvom. Dodik i njegovi su kočili. Jer gas nije samo gorivo, gas je politika, novac i moć. Ko kontroliše gasovod, taj kontroliše i Banju Luku.
I tu se pojavljuje novi igrač na terenu – Trampova biznis mašina. Nije to komplikovana jednačina. Sklonite Šmita i pravite gasovod, samo nas ne dirajte i pustite nas da radimo. Kolika će biti cena te kombinacije? Na kraju, verovatno, velika. Kao i uvek na Balkanu.
Dok je Šmit radio za evropske birokrate, Tramp junior i ekipa već su se slikali u Beogradu i Banjaluci. Kušnerovi fondovi, Trampovi interesi u nekretninama, aerodromima, rudnicima – sve miriše na novu američku realpolitiku: nećemo više vaše glupave vrednosti, hoćemo pare. Ako Dodik nudi rudnike i lojalnost, Trampovi ljudi će uzeti. Šmit može da ide. Zlobnici će reći – zato je i došao.
Veze sa Srbijom su bile pragmatične i hladne. Vučiću je Šmit bio koristan koliko i dosadan – ponekad saveznik protiv Sarajeva, ponekad smetnja, ponekad sredstvo da kontroliše Dodika. Iza svega stoji stara želja da se ima uticaj u BiH, preko gasa, kredita i rodbinskih veza, a ne preko nemačkih izaslanika. I, naravno, profit za porodični biznis.
Šmit odlazi i, suštinski, era visokih predstavnika je završena. Stiže nova era otvorene trgovine uticajem, gde se više ne glumi demokratija, nego se direktno prodaje ono što je ostalo od države. Dodik slavi (njegovi medijski savetnici mogu komotno da mu sugerišu da je novi Princip), Trampovi ljudi trljaju ruke, građani će i dalje plaćati skuplji gas i skuplje iluzije. Nikome neće biti žao što Šmit odlazi.
Ništa novo na Balkanu. Samo se gazde menjaju. Šmitov odlazak je logičan epilog mandata koji je obeležio duboki sukob sa realnošću bosanskohercegovačkih podela i promenama u međunarodnoj politici.
Kristijan Šmit podneo ostavku
10. maj 2026.
Dodikova američka nagrada: Ironija ili biznis model
30. apr 2026.
Nije potrebna nikakvs odluks UN-a niti bilo kojeg UN tijela i agencije za postavljanje Visokog predstavnika OHR-a u BiH, već je potrebno samo i isključivo PIC-ov konsenzus (Veće za implementaciju mira, gdje sjedi i Rusija), a Šmit je to i dobio.
UN se korosti kao Dodikov argument ali nije utemeljenj, tj. nepostojeći je u procedurama.