Zašto je siromašna Srbija poklonila 10.000 lekara bogatom Zapadu?
Srbija je danas država koja se, patološki, bavi isključivo farbanjem fasade sopstvene propasti. Dok na medijskim trovačnicama gledamo direktne prenose sopstvenog sunovrata, “vođa” se hvali parapolicijama, predsednik Ustavnog suda se „ponosi“ što skriva predmete po fijokama, vlast predano “otvara” promašene investicije i postavlja kamen-temeljce. Zidaju se bolnice, klinički centri, neki stakleni dvorci medicine, a ne zna se da li će u njima biti – lekara. I života. I onih koji ga spasavaju, i onih koji bi da ga žive.
Zašto je ovoj zemlji beton postao važniji od čoveka? Odgovor je banalan, gotovo uličarski: provizija. Beton ne traži platu, ni dostojanstvo, beton ne glasa protiv tebe. On je samo prilika za isisavanje novca iz državne kase u privatne džepove partijskih oligarha. Gradimo bolnice bez plana, bez kadrova, bez smisla (dogodilo se da rentgen propadne kroz pod nove bolnice), samo da bi neko uzeo svoj „procenat“ od kvadrata, dok se pacijenti tretiraju kao roba na traci za prosleđivanje privatnim klinikama. Naše državno zdravstvo postalo je (ovde ne računam izuzetne profesionalace kojih ima u svim ustanovama i oni najbolje znaju ovo o čemu pišem) šalter-sala za privatne biznise povlašćenih.
A brojevi? Brojevi su jezivi, mada ih ovdašnja statistika uporno krije, kao loš đak jedinicu u knjižici.
U poslednjoj deceniji, 6.000 lekara reklo je „zbogom“ Srbiji. Za poslednje dve decenije odškolovali smo za Zapad – 10.000 lekara. Godišnje gubimo po jedan manji grad medicinskih radnika. Školujemo ih, ulažemo u njih po 60.000 evra, da bi ih onda, zapakovane u neizvesnost i poniženje, poklonili Nemačkoj, Austriji ili Švajcarskoj. Mi smo, zapravo, najbogatija zemlja na svetu – jedini mi imamo taj luksuz da siromašni školujemo elitu za bogati Zapad. Mi smo „humanitarna organizacija“ koja subvencioniše nemački zdravstveni sistem pameću sopstvene dece. Najviše boli saznanje da su mediokriteti jedva čekali da najbolji odu.
Statistika je, doduše, kao bikini – pokazuje sve, a ne otkriva ništa bitno. A bitno je to da ne odlaze oni sa svežim diplomama. Odlaze iskusni. Odlaze oni u najboljim godinama, nosioci sistema. Ostaju nam zidovi i starci. Prosek godina specijalista u Srbiji prešao je pedeset i petu. Još malo, pa će nam lekari biti stariji od pacijenata. U domovima zdravlja u Srbiji na jednog lekara “dođe” 1500 pacijenata. To nije medicina, to je trijaža na potonulom brodu.
Ali, ne odlaze ljudi samo zbog para. To je najjeftinija laž koju nam prodaju. Šestostruko veće plate na Zapadu su samo šlag na torti očaja. Ovde partijski poverenik (kojem se podudaraju broj razreda i broj poadeža) dnevno ukrade više nego što vrhunski hirurg zaradi za godinu dana. Ljudi odlaze jer im je muka od partijskih knjižica kao jedinog uslova za zaposlenje. Odlaze jer ne žele da im sudbinu kroje polupismeni komesari i rođačke veze i “najbolji studenti u Ćacilendu”. I ministri koji ih savetuju da ne upisuju državne fakultete. Odlaze jer žele sistem u kojem vlada zakon, a ne hir pojedinca. Žele čist vazduh, a ne partijski smog.
Godišnje Srbiju napusti 60.000 ljudi. To nije emigracija, to je egzodus. To je tiha predaja zemlje koja samu sebe sahranjuje. To je veleizdaja. Ne samo Kosovo. Prosečna starost onih koji odlaze je 28 godina. To je srce, to je mozak, to je potencijalni natalitet ove nacije. Srbija se prazni tempom od 1,2 milijarde evra gubitka godišnje, ali to je suva ekonomija. Prava cena je u praznini koja ostaje za njima.
Srbija polako postaje jedan veliki „starački dom“, sa skupim fasadama. Imamo vrhunske hirurge, kardiohirurge, ljude evropskog formata koji su u regionu bez konkurencije, ali ih teramo da budu sluge korumpirane vlasti ili da spakuju kofere.
Na kraju će nam ostati samo te nove, prazne bolnice, s mirisom nove farbe i stare korupcije. U njima neće imati ko da leči, biće to spomenici jednoj bolesnoj ambiciji koja je gradila objekte, a ubijala subjekte. Srbija stari i gasi se, dok se autobusima, za dnevnice i sendviče, dovoze oni koji aplaudiraju svakom novom kamionu betona, nesvesni da njime, zapravo, polako zatrpavamo sopstvenu budućnost.
Pitanje slobode više nije u tome šta smemo da kažemo, već u tome da li imamo gde da ostanemo.
NAŠ TV:
Još uvek nema komentara.