Čikaški samuraji srpskog porekla osvojili 13 medalja: Ne znaju za poslednje mesto
Uz muziku iz filma o čuvenom bokseru, dvoranom u Ilinoisu , šestoro mališana srpskog porekla staje na tatami sa samo jednim ciljem, da daju sve od sebe. I osvajaju 13 medalja. „Ippon“ karate tim iz Čikaga vratio se sa državnog prvenstva i dokazao da se u dijaspori, iz hrama Svetog Nikole čuju lekcije trenera Uroša i kuju budući olimpijski šampioni koji podjednako vole i Srbiju i Ameriku.
Sve je počelo 2021. godine kao mala sekcija pri Akademiji Sveti Sava, da bi danas „Ippon“ postao strah i trepet na američkim borilištima. Osnivač i trener kluba, Uroš Kaličanin, za Naš portal, sa ponosom ističe da je cilj bio jasan od prvog dana, a to je očuvanje identiteta kroz sport.
„Još od prvih dana mog dolaska u SAD imao sam želju da osnujem klub koji će se baviti decom naših korena. Danas su naši treninzi jedan od poslednjih bedema očuvanja srpskog jezika i identiteta. Tu komuniciramo i učimo isključivo na srpskom, a deca na takmičenjima nose vrline koje su nas učili slavni preci, „čojstvo i junaštvo“, počinje priču trener Uroš Kaličanin.
Nije važno biti prvi, ali ne smeš da budeš poslednji
Među malim šampionima posebno blista šestogodišnja Nana Milićević. Iako ima tek šest godina, na tatamiju je već tri godine i ne plaši se nikoga. Ima male rituale pred svako takmičenje, a najvažniju lekciju naučila je upravo od trenera.
„Pred svako takmičenje u kolima sa mamom, tatom i sestrom slušam pesmu iz Rokija, mama mi očita molitvu, ja se prekrstim i kažem sebi: „Možeš ti to, Nana!“. Najvažnije me je naučio trener Uroš pre dve godine, kada sam na trci bila poslednja i morala da trčim kaznenih 10 krugova. Rekao mi je: „Nana, nije toliko važno da uvek budeš prva, ali ne smeš da dozvoliš da budeš poslednja!“. Od tada više nikada nisam bila poslednja“, kaže mala Nana.
Desetogodišnja Mia Ratkovica je, takođe, veoma motivisana i fokusirana mlada sportistkinja i deo talentovanog tima.
„Kroz karate sam od trenera Uroša naučila da smo kao tim uvek jedni uz druge, a uz naporan rad, veru i podršku porodice, sanjam da jednog dana predstavljam Srbiju ili Ameriku na Olimpijskim igrama”.
Vukanov Roki stil i Davidovi snovi
Da su borbe omiljena disciplina, potvrđuju i dečaci. Vukan Milosavljević uživa u adrenalinu koji nosi ovaj sport i ističe da mu je podrška kluba najbitnija.
„Bio sam baš srećan kad sam osvojio medalje, odmah sam hteo sve da probam. Ja previše verujem u sebe, a Uroš mi pomaže savetima da se smirim, da ne žurim i da se koncentrišem“.
Osmogodišnji David Savićević već sada sanja o velikoj sceni i ne bira boje, on bi da usreći obe zemlje.
„Sanjam da predstavljam i Srbiju i Ameriku. Od trenera sam naučio da nikada ne treba odustati. Iznenadio sam se što sam tako dobro radio karate, a svako dete treba da proba ovaj sport jer će ga sigurno zavoleti“.
Lana sanja da postane trener
Mala šampionka Lana Mićević primer je kako se uz veliki talenat i još veće srce grade snovi na tatamiju. Dok sa ponosom nosi svoj kimono, sanja da jednog dana ona drugima prenese znanje.
„Najviše volim borbe jer želim da štitim slabije od sebe. Sanjam da jednog dana predstavljam Srbiju na Olimpijadi, a kada porastem, volela bih da budem trener i prenosim drugima ono što sam naučila. Deci u Srbiji poručujem da vredi trenirati karate zbog discipline i neraskidivih prijateljstava”.
Borba za budućnost i put ka Teksasu
Uspesi ovih mališana nisu samo rezultat talenta, već i ogromnog truda trenera, doktorke Ljiljane Svjetlice i Aleksandre Marić, ali i velike požrtvovanosti roditelja i zajednice. Treniranje u Americi je skup poduhvat, a samo registracija za predstojeći US Open u Dalasu koštala je klub 4500 dolara.
„Bogu smo zahvalni što je crkveno-školska opština Sveti Nikola prepoznala naš rad i ustupila nam prostor. Naši ljudi u dijaspori su složni, doniraju novac i opremu, a deca im vraćaju rezultatima“.
„Naš cilj je da uskoro neko od njih bude na spisku reprezentacije SAD-a, a u kontaktu smo i sa čelnicima Srpske karate federacije. Ko zna, možda neko od njih jednog dana ponese i dres Srbije“, zaključuje Uroš Kaličanin.
Ovi mali samuraji iz Čikaga uče nas da je karate i udarac i poen, baš kako i glasi naziv kluba, koji vaja male šampione. To je lekcija o strpljenju, poštovanju i hrabrosti da se, baš kao u pesmi koju toliko vole, izazovu pogleda direktno u oči.
Još uvek nema komentara.