Miloš B. Tomaš: „Nećemo se pomeriti dok ne sklonimo ovu vlast“

Tamo gde društvene mreže brišu granice između autora i konzumenta, a svet se suočava sa brojnim sukobima, pisac Miloš B. Tomaš objavio je svoj novi roman „Još jedna ratna igra“. Poznat po tome što ne uvija istinu u oblande i što glas daje onima koje društvo radije ne bi primetilo, Tomaš u razgovoru za Naš portal secira stanje kolektivne svesti, političku scenu Srbije 2026. godine i objašnjava zašto su „gubitnici“ tranzicije zapravo njeni jedini moralni pobednici.

On kaže da se nikada nije opirao društvenim mrežama, ali naglašava da digitalni prostor zahteva istu vrstu lične odgovornosti koju nosimo u javnom prevozu ili pozorištu. U svetu preplavljenom instant sadržajem, titula pisca za njega ne gubi na težini jer klasična knjiga ostaje format od kog je sve počelo, iako priznaje da današnje vreme od autora zahteva agresivniji pristup i stalno promišljanje o sopstvenoj poziciji.

Njegov novi roman naslovom „Još jedna ratna igra“ direktno provocira stvarnost u kojoj živimo. U trenutku kada je planeta na ivici globalnog sukoba, postavlja se pitanje da li smo postali imuni na tuđu muku.

„Lično sam manje pesimističan od svog pisanja i ne vidim otupelost na stradanja, posebno kod mladih ljudi koji su manje obojeni lokalnim patnjama iz prošlosti. Ipak, kada vidite da se 2026. godine vodi više ratova u svetu nego u poslednjih četrdeset godina, morate biti ozbiljno zabrinuti. Prirodno je da nas najviše brinu bliska stradanja, ali globalni kontekst je danas nemoguće ignorisati“.

Tomaš se u svom radu često fokusira na ljude sa margine, one koji biju svakodnevnu bitku za opstanak. Za njega, literatura u takvim okolnostima nije eskapizam, već neophodan alat za širenje svesti.

„Osoba koja puno čita proživljava dodatna iskustva koja prevazilaze jedan ljudski vek. To daje priliku da se svet posmatra iz više uglova, što pomaže na metafizičkom nivou i nudi nove ideje, čak i kada ne olakšava direktno materijalnu situaciju“.

Švedsko, a naše

Iako je njegova proza duboko ukorenjena u društvene okolnosti Srbije, Tomaš veruje da je svaki kutak planete podjednako inspirativan, samo su teme drugačije. Kroz anegdotu o boravku u Baltičkom centru za pisce, povlači paralelu između naših političkih previranja i unutrašnjih borbi ljudi u uređenijim sistemima.

„Družio sam se sa domaćinom te institucije i našalio se rekavši mu da je njemu lako, jer će ionako prosečno živeti devedeset godina i da će se baviti spasavanjem nasukanih foka na fjordove. Kao bistar momak koji poznaje mentalitetske razlike, shvatio je vrcavost i na sličan način mi odgovorio: ,,Da, ali ću zato svih tih devedeset godina patiti od depresije zbog manjka vitamina D“.

„U Srbiji je inspiracija uglavnom društveni ili politički momenat. Ali tema ima i tamo gde nema ratova. Kako smo ograničeni svojom svešću, domaće muke doživljavamo kao goruće, ali nije potrebno porediti da li je gora društveno-politička kriza ili depresija zbog manjka vitamina D u Švedskoj, posebno kada i jedni i drugi umemo to dobro da napišemo“.

Njegova autentičnost ogleda se i u odbijanju da piše po „zapadnim standardima“ o Balkanu. Sebe vidi kao deo tog sveta, ali baš zato zadržava pravo na kritiku.

„Najbitnije je da sačuvamo slobodu da kritikujemo i svoje i suprotni korpus. To je jedna od glavnih premisa slobodomislećeg čoveka. Evropski orijentisan Srbin nije isti danas i pre trideset godina, i autentičnost mora da prati te promene“.

Pobednici ili gubitnici tranzicije

Posebno snažan osvrt Tomaš daje na sudbine onih koji se nisu „snašli“ u decenijama promena.

„Gubitnici tranzicije u iskvarenom sistemu vrednosti su zapravo pobednici. Onaj ko veruje u univerzalne građanske vrednosti ima više dostojanstva od onih koji su pali na tim ispitima, iako ovi drugi imaju deblje novčanike. Ti „kobajagi“ pobednici će svoje krive vrednosti preneti na potomstvo, koje će kad tad udariti o zid“.

Na pitanje zašto se, kroz razne žanrove, stalno vraćamo temi rata, odgovor autora je tu da „otrezni“, to je naš odgovor na istorijske traume i neizbrušen kolektivni identitet, kaže on.

„Partizanima i četnicima je mesto samo u bibliotekama. Reč „ustaša“ se danas koristi toliko često da će za deset godina izgubiti značenje, baš kao i reč „hipster“. Tek kada te probleme iskreno ostavimo u istorijskim čitankama, naša budućnost se neće vući tromo i nesigurno“.

Srbija u izlasku iz decenijske krize

Govoreći o aktuelnoj situaciji u zemlji, polarizaciji i studentskim protestima, Tomaš ne štedi nikoga, ali nudi jasan pravac delovanja kroz princip „Okamove oštrice“, odnosno pojednostavljivanja problema do njegove suštine.

„Bitno je krenuti ka izlasku iz društveno-političke krize kakvu jako dugo nismo imali. Jasno je da se nećemo pomeriti dokle god ne promenimo ovu vladajuću strukturu. Možda nam se ne sviđa spajanje desničara i levičara na studentskim listama, možda su parole poput „pumpaj!“ naivne, možda nemamo idealnog kandidata…Sve to može biti tačno“.

Onda sledi najvažnije pitanje, kako kaže autor.

„Da li je to bolje ili gore od ovoga što gledamo već četrnaest godina?“

„Soundtrack“ za kraj jedne ere

Kada bismo „slušali“ njegov novi roman, to bi bila specifična zvučna podloga. Od berlinske faze Dejvida Bouvija i Igija Popa, preko manje poznatih beogradskih new wave bendova poput „Berliner Strasse“, pa sve do domaće „indie“ scene i rep izvođača, muzika u romanu trebalo bi da oslikava generacijski jaz i transformaciju društva. Miloš B. Tomaš završava optimističnom porukom o novim generacijama (Gen Z), verujući da oni, iako nisu doživeli ratove devedesetih, bolje razumeju suštinu modernih sukoba.

„Nadam se da će mladi znati mnogo bolje da se bore protiv ratnih igara i da će, kako metaforički u romanu priželjkujem, znati da pogase sve te stare ratne konzole i arkade na kojima se stalno vrte isti rimejkovi, samo u boljoj rezoluciji i sa većom razornom moći“.

Razgovor sa Milošem B. Tomašem ostavlja utisak da književnost u 2026. godini nije samo hobi ili puko pripovedanje, već poslednja linija odbrane empatije. Dok nas digitalni svet zatrpava informacijama koje konzumiramo bez filtera, Tomaš nas primorava da zastanemo i pogledamo u oči onim istinama koje bismo najradije gurnuli pod tepih.

Njegov novi roman „Još jedna ratna igra“ je više od priče o prošlosti, to je priručnik za preživljavanje u sadašnjosti i putokaz za budućnost u kojoj se ratne igre, nadajmo se, više neće igrati u stvarnosti. Tomaševa vera u mlađe generacije i njihovu sposobnost da prepoznaju proksi-sukobe i odbace stare matrice daje tračak nade u ozbiljno polarizovanom društvu.

Autentičnost nema alternativu, a pravo na kritiku sopstvenog okruženja je vrhunski čin patriotizma i slobode. Za one koji su spremni da ulože napor i „uđu“ u njegovih trideset slova, vešto kombinovanih, nagrada je prilika da vide svet onakvim kakav on zaista jeste, bez filtera i bez lažnih pobednika.