Od Staljina do Putina: Da li svetski lideri zaista imaju dvojnike
“Jeste li vi pravi Putin?”, upitao je novinar predsednika Rusije. “Da”, odgovorio je Putin. “Imate li dvojnika?”. “Ne”, odgovorio je ruski predsednik.
“Nikada niste imali, a da li je ta tema ikada bila aktuelna?”, pitao je novinar. “Bila je. Ja sam odbacio ideju o bilo kakvim dvojnicima. To je bilo u najtežim vremenima borbe protiv terorizma, početkom 2000-ih”, rekao je Vladimir Putin.
“Dakle, da dvojnik ide tamo gde je opasno?”… “Pa da, da ide, da se pojavljuje”, odgovorio je Putin.
Ovaj razgovor, vođen pre šest godina, je često u zapadnim medijima bio korišćen kao ilustracija tvrdnji da ruski predsednik ima dvojnika, što je jedan od načina da se pojača njegova bezbednost.
Ukrajinske obaveštajne službe, uključujući bivšeg šefa HUR-a (tajne vojne službe) Kirila Budanova, više puta su tvrdile da Kremlj koristi bar tri dvojnika, naročito za posete ratnim zonama ili događaje visokog rizika. Navodi se da su neki od njih prošli plastične korekcije kako bi što vernije oponašali ruskog predsednika.
Kremlj sve takve tvrdnje demantuje, ali zapadni mediji su puni nezavisnih analize lica na različitim snimcima koje pokazuju izuzetno visok stepen sličnosti. To, naravno, samo pojačava sumnje.
Dvojnici kao mamci
U eri satelitskih snimaka, biometrijskog prepoznavanja lica i veštačke inteligencije, jedna od najstarijih taktika tajnih službi i dalje živi. Dvojnici, kao mamci, i danas se koriste kako bi zaštitili najviše državnike (ali i važne ličnosti iz drugih centara moći ili podzemlja) od atentata, otmica i nepredvidivih pretnji.
Njihov zadatak nije da vode državu, već da stvore iluziju i smanje ogromne bezbednosne timove.
Slične priče kruže i oko severnokorejskog lidera Kim Džong Una. Snimci na kojima se on pojavljuje pored osoba koje neverovatno liče na njega povremeno izazivaju debatu da li se radi o pravom vođi ili o dobro uvežbanom dubleru.
U sistemima gde je lična bezbednost vođe apsolutni prioritet, dvojnici ostaju praktično rešenje.
Efikasnije od veštačke inteligencije
Iako moderne tehnologije, analiza glasa, hodanja, mikromimike i biometrija, znatno otežavaju prevaru, osnovni princip ostaje isti: stvoriti nesigurnost kod potencijalnog napadača u kritičnim sekundama.
Dvojnik retko vodi složene pregovore ili drži dugačke govore. Njegova uloga je kraća i opasnija. On maše masi sa distance, prolazi kroz kolonu automobila, pojavljuje se na aerodromu ili stoji na otvorenom prostoru gde postoji rizik od napada.
Barak Obama
Zvanično se retko govori o ovoj praksi. Američka Tajna služba više se oslanja na napredne mere zaštite, oklopna vozila i precizne procene pretnji. Ipak, čak i tamo se u trenucima povećanog rizika (kao što je bio slučaj sa Barakom Obamom 2009.) pominjala mogućnost korišćenja dvojnika.
Dvojnici preuzimaju ogroman lični rizik i mogu biti ubijeni umesto pravog lidera. Njihova sudbina nakon službe često ostaje tajna. I dok mnoge priče ostaju u sferi spekulacija, savremeni primeri pokazuju da tajne službe i dalje računaju na stari trik: bolje da napadač ima lažnu, nego pravu metu.
Proces pronalaženja i pripreme dvojnika je rigorozan i obično ga sprovode najviše bezbednosne agencije ( bivši KGB-a/NKVD-a ili CIA).
Agenti traže pojedince koji već prirodno liče na lidera (često među glumcima, vojnicima ili običnim građanima). Kada se kandidat izabere, njegov stari život se doslovno briše, prekidaju se svi kontakti sa porodicom, a u nekim slučajevima se zvanično objavljuje i njihova “smrt“.
Šminka, protetika i lakše plastične operacije koriste se kako bi se ujednačile linije lica, ožiljci i oblik ušiju. Dvojnici mesecima proučavaju video-snimke kako bi savladali specifičan hod, gestikulaciju rukama, mikromimiku i dikciju lidera.
Staljinov dvojnik Feliks Dadajev
Sovjetski savez je bio pionir u masovnoj upotrebi dvojnika. Najpoznatiji među njima bio je Feliks Dadajev, cirkuski zabavljač i glumac iz Dagestana. NKVD ga je angažovao tokom Drugog svetskog rata.
Dadajev je godinama menjao Staljina na vojnim paradama na Crvenom trgu, tokom izlaska iz zgrada i u kolonama vozila.
Svoju priču javnosti je otkrio tek u dubokoj starosti, 2008. godine.
Drugi dvojnik, poznat samo kao „Rašid“, takođe je korišćen za ceremonije.
Glumac umesto generala Montgomerija
Jedan od najpoznatijih primera u službenim vojnim operacijama dogodio se pred iskrcavanje u Normandiji 1944. godine (Operacija Koperhed). Britanska služba MI5 angažovala je glumca Mijobena Džejmsa koji je neverovatno ličio na generala Bernarda Montgomerija.
Džejms je poslat na Gibraltar i u Severnu Afriku kako bi nemački špijuni poverovali da se saveznička invazija planira na Mediteranu, a ne u Francuskoj. Nosio je i protezu prsta da bi više ličio na generala.
Tokom vladavine u Iraku, Sadam Husein je prema izveštajima zapadnih obaveštajnih službi imao nekoliko dvojnika. Koristio ih je za pojavljivanje na javnim skupovima i posete opasnim regionima kako bi zavarao lokalne pobunjenike i strane obaveštajce.
Navodno je imao više od deset dvojnika.
Ubijeni Hitlerov dubler
Postoje brojni podaci da je Hitler imao dvojnike, od kojih je najpoznatiji bio Gustav Veler. Kada su sovjetske trupe ušle u Berlin 1945. godine, pronašle su telo muškarca odevenog poput Hitlera sa prostrelnom ranom na glavi, za koga se ubrzo ispostavilo da je bio njegov dvojnik u službi odvraćanja pažnje.
Bivši lider Paname Manuel Norijega koristio je višestruke dvojnike koji su se istovremeno vozili u identičnim kolonama vozila širom grada, onemogućavajući Amerikance da precizno lociraju njegovu pravu poziciju pre hapšenja.
Dvojnike je imao i kubanski lider Fidel Kastro. Njegov bivši telohranitelj je u svojoj knjizi naveo da je Kastro koristio dvojnike, posebno u periodima bolesti i zbog stotina pokušaja atentata.
I Čaušesku se krio iza dvojnika
Rumunski predsednik Nikolae Čaušesku je imao dvojnika. To je bio Dumitru Burlan koji ga je privremeno zamenjivao. Nije uspeo da ga sačuva od revolucionara
Mediji su tvrdili da je i Kraljica Elizabeta II decenijama je imala „stand-in“ Elu Slek za probe ceremonija (ne toliko radi bezbednosti, koliko radi praktičnosti).
Iako mnoge priče o dvojnicima ostaju u sferi spekulacija i teorija zavere, istorijski dokumentovani primeri (Montgomeri, Staljin, Sadam HUsein) pokazuju da je ova praksa realna i da je tajnim službama vekovima bila važan alat u zaštiti najviših državnih ličnosti.
Još uvek nema komentara.