Zašto se u bioskopu jedu kokice: Navika koju film u početku nije želeo
Miris toplih kokica dočekuje nas pre nego što ugledamo bioskopsko platno. Čak i ljudi koji ih kod kuće gotovo nikada ne jedu često ih kupuju čim stanu u red za ulaznice. Veza između filma i kokica danas deluje potpuno prirodno, ali vlasnici prvih bioskopa ovu grickalicu nisu želeli ni blizu svojih sala.
Kokice su u bioskope stigle uprkos zabranama, a ne zahvaljujući pažljivo osmišljenoj reklami. Da nije bilo Velike depresije i potrebe da se dvorane spasu od zatvaranja, možda nikada ne bi postale deo filmskog rituala.
Kokice su prvo osvojile ulice i sajmove
Kukuruz koji može da se raspukne pod pritiskom toplote poznat je hiljadama godina, ali su kokice kao masovno prodavana grickalica postale posebno popularne u Sjedinjenim Američkim Državama tokom 19. veka.
Prodavane su na sajmovima, sportskim događajima i u cirkusima. Mogle su brzo da se pripreme, nisu zahtevale kuhinju ni escajg, a miris je privlačio kupce i pre nego što vide prodavca.
Veliku promenu donela je pokretna mašina za kokice na parni pogon. Istorijski izvori njenu pojavu vezuju za pronalazača Čarlsa Kretorsa i kraj 19. veka. Prodavci su zahvaljujući njoj mogli da prave kokice na ulici i prate publiku od jednog događaja do drugog.
Postojalo je, međutim, jedno mesto na kojem nisu bili dobrodošli: bioskop.
Prvi bioskopi želeli su da liče na pozorišta
Rane bioskopske dvorane trudile su se da privuku ugledniju i imućniju publiku. Enterijeri su imali raskošne zavese, ukrase, debele tepihe i tapacirana sedišta, a odlazak na projekciju trebalo je da podseća na veče u pozorištu.
Kokice su se u tu sliku uklapale otprilike koliko i semenke na premijeri opere. Bile su jeftina ulična hrana, mrvile su se po skupim tepisima, a žvakanje i šuškanje kesa smetali su tokom nemih filmova.
Pojedini bioskopi nisu samo odbijali da ih prodaju. Od posetilaca koji su kokice kupovali na ulici tražili su da ih ostave na garderobi zajedno sa kaputima i šeširima.
Zabrane ipak nisu zaustavile publiku. Ulični prodavci postavljali su kolica ispred dvorana, a gledaoci su grickalice unosili krišom.
Zvučni filmovi pomogli su kokicama
Pojava zvučnog filma krajem dvadesetih godina prošlog veka promenila je i publiku i samu atmosferu projekcije. Dijalozi, muzika i zvučni efekti mogli su da prikriju šuškanje ambalaže i zvuk grickanja.
Filmovi su istovremeno postali dostupniji publici koja nije mogla lako da prati tekst ispisan između scena nemog filma. Broj posetilaca je rastao, ali vlasnici mnogih dvorana i dalje nisu želeli prodavce kokica u svojim elegantnim predvorjima.
Onda je nastupila ekonomska kriza.
Velika depresija spojila je film i kokice
Tokom Velike depresije tridesetih godina film je ljudima pružao nekoliko sati bekstva od svakodnevnih problema. Kokice su bile jedna od retkih poslastica koje su mnogi još mogli da priušte, jer je kesica koštala svega nekoliko centi.
Za prodavce su bile jeftine za proizvodnju, a potražnja je bila velika. Vlasnici bioskopa najpre su im iznajmljivali deo ulaza ili predvorja, naplaćujući pravo da prodaju publici. Ubrzo su shvatili da bi mnogo više zaradili ako sami postave aparate.
Prodaja kokica i drugih grickalica pojedinim dvoranama pomogla je da prežive krizu. Bioskopi koji su ranije insistirali na otmenom izgledu počeli su da ugrađuju prodajne pultove, dok je miris kokica postao deo doživljaja koji su donedavno pokušavali da uklone.
Kokice su tokom depresije imale profitnu maržu od približno 80 odsto i nekim bioskopima donosile su više novca od samih ulaznica.
Rat je učvrstio njihovo mesto u salama
Drugi svetski rat dodatno je ojačao vezu kokica i filma. Šećer je bio ograničen i racionisan, pa su slatkiši i zaslađena pića postali teže dostupni. Kukuruz nije imao isti problem, zbog čega su kokice ostale pristupačna bioskopska grickalica.
Do sredine četrdesetih godina veliki deo kokica u SAD jeo se upravo u bioskopima. Holivudski filmovi i američki model bioskopskih dvorana kasnije su ovu naviku preneli širom sveta.
Kokice su ostale važne i zbog jednostavne računice: dugo mogu da se čuvaju, brzo se pripremaju, lako se prodaju u različitim pakovanjima i mnogo su jeftinije za proizvodnju od cene koju publika plaća.
Televizija je preselila kokice u dnevnu sobu
Popularizacija televizije pedesetih i šezdesetih godina smanjila je posetu bioskopima, ali nije prekinula vezu između filma i kokica. Proizvođači su počeli da nude pakovanja koja se jednostavno pripremaju kod kuće, a širenje mikrotalasnih pećnica učinilo ih je još dostupnijim.
Tako je bioskopski običaj postao deo kućne filmske večeri. Promenilo se mesto gledanja, ali je ritual ostao isti.
Kokice danas nisu samo hrana koja se slučajno prodaje pored bioskopske blagajne. Njihov miris najavljuje projekciju, zvuk otvaranja kutije prati gašenje svetla, a poslednji komadi obično nestanu mnogo pre odjavne špice.
Bioskopi su ih nekada smatrali jeftinim zalogajem koji kvari tepihe. Na kraju su upravo kokice pomogle da mnogi od tih tepiha, sedišta i filmskih platana uopšte ostanu u upotrebi.
Još uvek nema komentara.