Deca i praznici: Mirna soba važnija od savršene trpeze

Svi mi imamo tu jednu sliku iz detinjstva koja nam prva padne na pamet kad neko pomene Vaskrs ili bilo koji praznik. Pamtim miris babine kuhinje, korpu sa šarenim jajima po sredini stola, improvizovanu ljuljaška u dvorištu. Radovala sam joj se cele godine, ne samo za praznik.

Sećam se euforije oko kucanja jajima, ali se isto tako sećam i onog čudnog osećaja u stomaku. Znate onaj trenutak kad u kuću bane gomila rodbine koju viđate jednom godišnje, a tetke i strine vas jure po dvorištu da vas „uštinu za taj medeni obraščić“ ili poljube onako sočno, „u glavicu“, dok vi samo želite da se sakrijete pod sto i nastavite da se igrate. Odraslima je to bio praznik, a onim malim nama, pravi emotivni ringišpil.

Kako bolje da razumemo šta se zapravo dešava u tim malim glavama dok ređamo tanjire i seckamo za salatu, a kuća blista za familiju, objašnjava pedagog Miljana Tasković, koja je karijeru posvetila tome da deca odrastaju s osmehom. Za Naš portal, ona otvara prozor u dečji svet i objašnjava zašto praznici nisu uvek samo pesma i kolači.

Kad se svet okrene naglavačke

Dok mi odrasli nedeljama unapred crtamo planove u glavi, dete prosto živi u trenutku. I u tom trenutku, odjednom više ništa nije isto.

„Praznici su za dete pre svega velika promena rutine. Dok mi odrasli planiramo radost, dete se suočava sa novim pravilima, nepoznatim ljudima i drugačijim tempom dana. Do šeste ili sedme godine deca nemaju razvijenu koncepciju tradicije. Za njih je praznik jednostavno dan u kojem je sve drugačije, što često vodi ka iscrpljenosti“.

Svi znamo kako to izgleda, muzika se pojača, mirisi pečenja i kolača se mešaju, svi pričaju uglas i svako želi da obrati pažnju na dete. Nama je to veselje, a detetu?

„Dečji nervni sistem se brzo zamori od prevelike stimulacije. Glasna muzika, mirisi, gužva i stalna pažnja odraslih dovode do preopterećenja. Roditelji to često mešaju sa nevaspitanjem, a zapravo se radi o biološkoj reakciji na stres“, objašnjava Miljana.

Dodaje zlata vredan savet: „Prepoznajte trenutak kada dete počne da se povlači ili postane razdražljivo. Najbolje je da se sklonite u drugu prostoriju na 10-15 minuta bez ekrana i buke. Detetu je potrebna potvrda da vidite da mu je teško i da ste tu da mu pomognete da povrati mir“.

„Idi pozdravi se sa tečom“ i pravo na „ne“

Ovo je možda najosetljivija tema našeg podneblja. Kod nas se podrazumeva da se dete „podeli“ rodbini na ljubljenje. Ipak, Miljana upozorava da forsiranje fizičke bliskosti šalje pogrešnu poruku.

„Kada dete primoravamo na fizički kontakt sa rodbinom koju ne viđa često, učimo ga da njegova granica nije važna. Telesni integritet je osnova zaštite deteta“.

Umesto da pravimo dramu, rešenje je u jednostavnoj komunikaciji. Možete reći baki ili deki: „Marku treba vremena da se opusti. Može da vam mahne ili da „baci pet“ dok ne bude spreman za zagrljaj“.

Na taj način, kaže Miljana, „poštujete dete, a rodbini nudite način da uspostavi kontakt bez pritiska“.

Samo još jedan zalogaj, babi za ljubav

Praznična trpeza je ponos svake kuće, ali ona ne bi smela da postane polje bitke.

„Korišćenje hrane kao nagrade ili ucene kvari prirodni detetov odnos sa sopstvenim telom. Rečenice tipa „pojedi još ovo pa ćeš dobiti slatkiš“ su štetne jer dete prestaje da sluša svoj osećaj gladi i sitosti samo da bi ugodilo odraslima. Praznični ručak treba da bude vreme za zajedništvo, a ne za borbu oko svakog zalogaja“.

Sve što smo danima spremali je na stolu, familija na okupu, svi su nasmejani i „skockani“. Na red dolazi ona zajednička fotografija, pored Uskršnje dekoracije, naravno. Ali deca često imaju drugi plan.

„Često na dete projektujemo sopstvenu potrebu da sve izgleda savršeno. Forsiranje deteta da se smeje za fotografiju ili da trpi neugodne situacije samo da bi se održala slika idealnog praznika stvara kod deteta osećaj da njegova stvarna osećanja nisu prihvatljiva. Važnije je da dete bude autentično nego da fotografija bude savršena“.

Nova porodica, nova pravila

Nije retko da osećamo krivicu ako ne ispoštujemo svaki običaj naših roditelja ili ako odbijemo treći poziv za goste u istom danu. Miljana nas podseća da imamo pravo na svoje granice.

„Nova porodica ima pravo da kreira sopstvenu kulturu proslave. Poštovanje tradicije roditelja ne sme da ide na štetu potreba vaše dece. Ako detetu smeta previše obilazaka rodbine, sasvim je u redu skratiti posete i provesti vreme onako kako vašoj porodici najviše prija“.

„Kada rodbina reaguje pasivnom agresijom na vaše granice, važno je da ne ulazite u odbrambeni stav. Vaša uloga je da ostanete smireni zbog deteta. Možete kratko reći: „Razumem da se ti ne slažeš, ali mi smo odlučili da je za naše dete ovako najbolje“. Što ste vi smireniji u svojoj odluci, to će dete lakše podneti pritisak okoline“.

Šta deca pamte

Na kraju dana, kad se raziđu tetke, strine i ostala rodbina, ono što ostaje nije ni skup poklon ni najmodernija dekoracija. Razmislite čega se vi sećate iz detinjstva i odgovor je jednostavan.

„Dete ne pamti dekoraciju ni meni na stolu. Pamti osećaj sigurnosti i to da li je imalo podršku roditelja kada se osećalo preopterećeno. Dugoročna sećanja se grade na stvarnoj povezanosti, a ne na ispunjavanju tuđih očekivanja“.

Zato, sledeći put kad vidite da je vašem mališanu previše svega, setite se da mu niste potrebni kao organizator savršene zabave, već kao sigurna luka u prazničnoj gužvi. Negujte duh praznika, učinite da detetu bude prijatno i zabavno. Umesto da savršeno postavite salvete i smeškate se čitav dan, a vi se u pauzi između predjela i dezerta, igrajte sa detetom. Jer to je ono što se stvarno računa. I pamti.