Zašto ne umemo da kažemo „ne“: Psihologija postavljanja granica
Koliko puta ste pristali na nešto što niste želeli? Ostali duže na poslu iako ste bili iscrpljeni. Pozajmili novac koji niste mogli da izdvojite. Otišli na porodično okupljanje kada vam je bio potreban mir. Odgovorili na poruku usred noći jer niste želeli da ispadnete nepristojni. Rekli „važi“, dok je u vama sve vrištalo „ne“.
Većina ljudi makar jednom dnevno pređe preko sopstvenih potreba kako ne bi razočarala druge. Problem nastaje kada to postane način života.
Psiholozi godinama upozoravaju da je nemogućnost postavljanja granica jedan od najčešćih uzroka hroničnog stresa, iscrpljenosti, anksioznosti, pa čak i osećaja ogorčenosti prema ljudima koje volimo. Paradoks je u tome što oni koji najteže izgovaraju „ne“ često važe za najljubaznije, najpredusretljivije i najodgovornije osobe.
Strah da ne budemo loši ljudi
Za mnoge ljude problem nije sama reč „ne“, već ono što misle da ona znači. Ako odbijem kolegu, pomisliće da sam sebična osoba. Ako kažem roditeljima da ne mogu da dođem, biću nezahvalan sin ili ćerka. Ako ne prihvatim dodatni posao, smatraće me lenjim.
U pozadini često stoji duboko ukorenjeno uverenje da ljubav, prihvatanje i poštovanje moraju da se zasluže stalnim davanjem. Mnogi su odrastali uz poruke poput: „Budi dobar„, „Ne pravi probleme„, „Misli na druge„, „Ćuti i istrpi“.
Takve poruke same po sebi nisu nužno loše. Međutim, kada osoba nauči da su tuđe potrebe uvek važnije od njenih, granice postaju izvor krivice.
Zašto pristajemo čak i kada ne želimo
Ljudi retko pristaju na stvari zato što su slabi. Mnogo češće to rade iz straha. Neko se boji konflikta. Neko odbacivanja. Neko gubitka posla ili partnera. Neko osećaja krivice.
Zbog toga se javlja obrazac poznat kao „people pleasing“, stalna potreba da se drugi zadovolje, čak i po cenu sopstvenog mira.
Na prvi pogled deluje kao velikodušnost. Vremenom postaje zamka.
Osoba koja stalno govori „da“ često završava preopterećena, iscrpljena i ljuta. Ne na druge, već na sebe jer nije uspela da zaštiti svoje vreme, energiju i potrebe.
Granice nisu zidovi
Jedna od najvećih zabluda jeste da postavljanje granica znači hladnoću, sebičnost ili odbacivanje drugih ljudi.
Psiholozi granice definišu drugačije. Granica nije zid koji nas odvaja od sveta. Ona je linija koja pokazuje gde završavamo mi, a počinju drugi. Drugim rečima, granica nije: „Nije me briga za tebe.“ Granica je: „Briga me za tebe, ali ne mogu da uradim ono što tražiš.“ Osoba koja ume da postavi granice ne mora da bude agresivna. Dovoljno je da bude jasna.
„Ne mogu danas.“
„Nemam vremena.“
„To mi ne odgovara.“
„Ne osećam se prijatno sa tim.“
Bez objašnjavanja, izvinjavanja i opravdavanja u tri pasusa.
Žene češće nose teret tuđih očekivanja
Istraživanja pokazuju da se od žena i dalje češće očekuje emocionalna dostupnost, briga o drugima i spremnost na žrtvu.
Zbog toga mnoge žene osećaju dodatnu krivicu kada pokušaju da postave granice – bilo na poslu, u porodici ili partnerskim odnosima.
Kada muškarac kaže „nemam vremena“, često ga doživljavaju kao zauzetog.
Kada žena kaže isto, neretko je proglašavaju neljubaznom, hladnom ili nezainteresovanom.
Takvi društveni obrasci dodatno otežavaju već težak zadatak – zaštititi sopstvene potrebe bez osećaja krivice.
Kako naučiti da kažemo „ne“
Psiholozi naglašavaju da se granice ne usvajaju preko noći. One se vežbaju.
Prvi korak je da osoba prepozna šta joj zaista ne odgovara. Drugi je da prihvati neprijatnost. Jer gotovo svaki pokušaj postavljanja granice u početku izaziva nelagodu. Treći je da nauči da tuđu reakciju ne doživljava kao dokaz da je pogrešila.
Neko će biti razočaran. Neko ljut. Neko iznenađen. To ne znači da granica nije bila opravdana. Naprotiv. Vrlo često upravo ljudi koji se najviše bune kada postavimo granice najviše su navikli da ih nemamo.
„Ne“ kao oblik samopoštovanja
U kulturi koja veliča dostupnost, produktivnost i stalno ugađanje drugima, sposobnost da kažemo „ne“ postaje gotovo revolucionarna veština.
Ne zato što odbacujemo ljude. Već zato što priznajemo da i naše vreme, energija, zdravlje i emocije imaju vrednost. Na kraju, granice nisu prepreka bliskosti. One su njen preduslov. Odnosi u kojima jedna osoba stalno ćuti, pristaje i trpi možda izgledaju mirno, ali retko su zaista zdravi. Ponekad je najvažnija rečenica koju možemo da izgovorimo upravo ona najkraća:
„Ne mogu.“
I to ne zato što nekoga ne volimo, već zato što smo konačno naučili da ne zaboravimo sebe.
Još uvek nema komentara.