Razvoj empatije kod dece: “Genetika daje okvir, vaspitanje slika sliku”

Dečji pogledi često završe na ekranu, pre nego u očima prijatelja. To je momenat kada treba da ih učimo da se povežu. Empatija jeste dar sa kojim se rađamo, ali i veština koja se strpljivo gradi u porodici. Činjenica je da tehnologija menja oblik komunikacije, menja pakovanje, ali suština je ista. Svako dete želi da ga vide, čuju i razumeju.

O ovoj važnoj temi za Naš portal govori Miljana Tasković, diplomirani pedagog i autorka brojnih e-knjiga, uz koje, kako kaže i njen profil, deca odrastaju sa osmehom. Ona nas uči da empatija nije samo lepa reč, već neophodna veština za dvadesetprvi vek.

Saosećajnost jeste i stvar karaktera, ali tu priča tek počinje. Miljana objašnjava da je reč o spoju biološkog potencijala i socijalnog učenja, i da je za pravilan razvoj važno i jedno i drugo.

„Možda je dete donelo na svet „glasniji“ temperament, ali vaspitanje je to koje ga uči šta da radi sa tim emocijama. Na kraju dana, prevagne doslednost i emocionalna pismenost koju dete stekne u porodici. Empatija se ne nasleđuje kao boja očiju, ona se gradi kao karakter„.

„Deca se razlikuju po temperamentu, neka su po prirodi senzibilnija, ali svako dete može i treba da „vežba“ razumevanje drugih“.

“U pedagogiji volimo da kažemo: genetika postavlja okvir, ali vaspitanje slika sliku“.

Kao roditelji strahujemo da digitalno doba nepovratno otuđuje decu. Ona ističe da tehnologija menja format, ali da ljudska potreba za povezivanjem nije nestala, već je napravila jednu razliku. Izbacila je iz igre povratnu informaciju – uživo.

„Strah roditelja je opravdan, ali panika nije produktivna. Dete na ekranu ne vidi odmah suzu ili promenu u boji glasa sagovornika. Generacije pre 20 godina su morale da rešavaju konflikte “licem u lice”. Danas moramo da uložimo dodatni trud da decu sklonimo od pasivnog konzumiranja sadržaja i da ih vratimo u realne socijalne interakcije gde se emocija zaista vidi i oseća“.

Šta kada izostane kajanje

Svaki roditelj je bar jednom bio u situaciji poput one na plaži kada dete sruši tuđu kulu od peska. Prva reakcija je da detetu “iznudimo” izvini ili ga izgrdimo. Umesto toga, Miljanina lekcija “iz peska” je fokus na nadoknadu štete.

„Spustite se na nivo deteta, uhvatite ga nežno za ruke i recite: “Pogledaj drugara, on je tužan jer je kula srušena. Šta možemo da uradimo da mu pomognemo?”

“Nije poenta da dete oseti krivicu, već odgovornost. Tako učimo dete da njegovi postupci imaju direktan uticaj na druge i da on ima moć da tu situaciju popravi“.

Jaz od saosećanja do akcije se premošćuje kroz vežbanje hrabrosti, kaže ona.

„Učite dete da bude onaj koji istupa, a ne posmatrač. To počinje malim stvarima kod kuće, podrškom bratu ili sestri. Objasnite im da pomoć drugu ne mora biti fizička odbrana. Ponekad je dovoljno prići onome koga zadirkuju i pitati: „Hajde da se igraš sa mnom“.

Deca uče gledajući nas. Šta se dešava kada model koji gledaju nije u svom najboljem izdanju? Rešenje je, prema Miljaninim rečima, u iskrenosti.

„Najmoćnija lekcija empatije nije kada smo savršeni, već kada smo ljudski ranjivi”.

“ Ako ste umorni, recite to naglas: “Mama je danas imala težak dan na poslu i jako sam umorna. Treba mi 10 minuta tišine da bih mogla ponovo lepo da se igram sa tobom. Time modelujete samosvest i postavljanje granica, što je koren empatije prema drugima“.

I empatija ima granice

„Istinski empatično dete ne traži aplauz nakon dobrog dela, ono oseća olakšanje jer je nekom drugom bolje“.

Važno je razlikovati istinsko saosećanje od puke poslušnosti, radi izbegavanja kazne. Kao pedagog, podvlači da prava empatija ne traži aplauz i ne nestaje kada roditelj okrene leđa. Takođe, upozorava koliko je važno da se to naglasi, kako dete ne bi postalo “emocionalni sunđer”.

Granica se nalazi u samopoštovanju. Učimo ih da budu ljubazni, ali ne i žrtva tuđih prohteva.

„Moramo ih učiti da njihovo „Ne“ ne znači da su loši ljudi“.

“Zdrava empatija uvek uključuje i empatiju prema samom sebi“.

Uticaj kazne na razvoj empatije

Klasične kazne, ćošak, oduzimanje igračaka, često u detetu bude bes i fokus na sopstvenu nepravdu, umesto da razmišlja o tome kako se drugi oseća.

„Stroge kazne, naročito one koje uključuju sramoćenje ili izolaciju, aktiviraju detetov „centar za preživljavanje“, bori se ili beži. U tom stanju, dete misli samo na svoju ugroženost i nepravdu koja mu je naneta. Umesto da razmišlja o tuđem bolu, ono razmišlja o svojoj ljutnji prema roditelju“.

Umesto da dete pošaljemo u ćošak jer je udarilo brata, treba da se fokusiramo na povređenog.

„Vidi, brata boli. Šta misliš, da li mu treba led ili tvoj zagrljaj da se oseti bolje?“

„To je učenje iz iskustva, a ne iz straha“.

Roze za devojčice, plavo za dečake

Možda nesvesno, ali i dalje često gajimo dvostruke standarde, te tako očekujemo nežnost od devojčica, a čvrstinu od dečaka. S tim u vezi, zaboravljamo da je empatija ljudska veština neophodna svima, a ne „ženska osobina“.

„Roditelj to “seče” tako što validira emocije podjednako. Dečaku je dozvoljeno da bude tužan, uplašen ili povređen. Umesto “pa dečak je”, koristite: “On je dete koje uči kako da se ponaša”.

Mali podsetnik za roditelje:

„Da li je danas neko u tvojoj blizini bio tužan ili ljut i šta misliš zašto?“

„Šta misliš, kako se osećao tvoj drugar kada mu se to desilo?“

„Kome si danas izmamio osmeh i kako si se ti tada osećao/la?“

Postavite deci ova pitanja kroz igru ili pred spavanje. Najbolje pitanje nije „Kako je bilo u školi?“, već nešto što podstiče perspektivu drugoga.

Za Naš portal kaže da je najvažniju lekciju o empatiji naučila od jednog petogodišnjaka.

„Prišao je drugarici koja je plakala i umesto da je pita šta joj je, samo joj je doneo svoju omiljenu igračku i seo pored nje. Kada su ga pitali zašto je to uradio, rekao je:

„Nisam znao šta da kažem, pa sam samo hteo da ne bude sama u tom plakanju“.

„Deca nas često podsete da empatija nije rešavanje tuđih problema, već prisutnost“, kaže Miljana.

Reči dečaka vraćaju na suštinu. Vaspitavamo decu, ne da bi bila poslušna, već da bi razumela svet oko sebe. Jer, kako Miljana zaključuje, dete će naučiti da saoseća sa drugima onog trenutka kada oseti da roditelj istinski saoseća sa njim.