Dati prava LGBT osobama neće naštetiti nijednom homofobu: Alexis Plastic za Naš portal
Omogućiti istopolnim parovima da se registruju nijednom homofobu neće ništa promeniti u životu, ali će svim LGBT ljudima urediti najgore stvari koje im se dešavaju u životu“, ocenjuje dreg kraljica Aleksis Plastik (Alexis Plastic) u razgovoru za Naš portal uoči današnje protestne prajd šetnje i obeležavanja 25 godina od prve Parade ponosa u Beogradu.
On kaže da je tužno što u poslednjih 25 godina nismo imali puno hrabrih političara koji su javno smeli da kažu da pdržavaju LGBT zajednicu, istopolne brakove ili zakon o rodnom identitetu, „već smo dozvoljavali da nam kukavice i korumpirani političari vode državu“.
Prvi prajd u Beogradu, nazvan „kraviv prajd“, bio je 2001. godine i održao se pod sloganom „Ima mesta za sve nas“. Četvrt veka kasnije, današnja protestna prajd šetnja staće pod istu krilaticu.
Nasilje 2001. predvodila sveštena lica
Aleksis ističe da je nasilje 2001. godine bilo organizovano i da su ga predvodila sveštena lica, što, kaže, ne sme da se zaboravi.
„Voleo bih da svi shvate da mogu da budu ono što jesu, da zaslužuju da svoj život žive autentično, i da ako se ne budu borili za sebe, niko se neće boriti za njih. Budite dovoljno hrabri, razmišljajte o drugima. Nekad malo ljubaznosti i solidarnosti može ljudima mnogo da znači“, poručuje Aleksis.
On kaže da se često čuje „da društvo nije spremno za velike promene“, ali da se spremnost društva testira tako što se te promene dogode u interesu građana.
Imao sam osam godina – ostario sam
Upitan šta za njega predstavlja prvi prajd, kako ga se seća i kako se oseća sada kada pomisli na to, Aleksis kaže da ga podseća da je ostario.
„Ja se te 2001. godine sećam kao nekih tema sa slava i okupljanja. Sećam se scene onog momka kog šutiraju. Ja sam tada znao šta i kako se to zove. Na stranim televizijama sam mogao da čujem nešto o tome a da nije strašno i negativno. Ali je strašno kada vidiš takeve situacije nasilja, pa se taj strah negde prenosi. Voleo bih da sutra znam da će neki novi klinci moći da nauče nešto i da se osećaju bezbednije bez obzira na seksualnu orjentaciju“, kaže on.
On je mišljenja da smo se kao društvo pomakli od 2001. godine, ali da institucionalno stagniramo.
„Ljudi su shvatili smo da su LGBT ljudi oko nas – da su to naši prijatelji, da su članovi naše porodice, naši lekari. Mislim da su ljudi znatno empatičniji. U Institucionalnom smislu nismo mnogo napredovali. Ponovo su isti ljudi na vlasti, polcija nije na strani, ne samo LGBT ljudi, nego građana uopšte. Čini mi se da smo zaboravili smisao života u demokratskom društvu. I najmanje političke tenzije dovedu do velikih razdvajanja u društvu“, naglašava.
Država radi na strah
On navodi da država u kojoj živimo dosta radi na strah, ali da postoje mnogo strašnjie stvari koje bi se desile „ako ne pružimo otpor“.
Živimo, kaže Aleksis, u društvu koje je dosta sazrelo.
„Iako imamo vlast koja nije doprinela tome da postanemo manje homofobično ili transfobično društvo, ljudi su shvatili da treba manje da se delimo po ličnim svojstvima, i da postoje ljudi koji žive u skladu sa nekim vrednostima i principima, i da postoje ljudi koji su korumpirani i kojima su pare najvažnije“, primećuje.
Ne verujem da će biti nasilja
S obzirom na to da je svaki prajd događaj sa visokim rizikom po bezbednost učesnika, Aleksis je optimističan, i kaže da sa građanske strane ne postoji mgućnost za nasilje.
Međutim, kaže, nasilje bi moglo da bude organizovano, „ali ne verujem da će do toga doći jer ne odgovara nikome u ovom trenutku“.
Dreg je umetnost – i moj vid terapije
„Mislim da dreg jeste umetnost. Ja se trudim da moj dreg bude zabavan. Moj dreg je dosta lični, i meni je to neki vid terapije“, objašnjava dreg kraljica.
Prema njegovom mišljenju, ne treba puno hrabrosti da budeš ono što jesi.
„Nikada mi nije bila opcija da svoj život umanjuje i da budem manje srećan da bi drugim ljudima bio okej. Mene zabavlja da se krećem među ljudima. Nekada bude neka situacija koja te uplaši, ili dobiješ iracionalni strah da će se nešto loše desiti, ali to može da se desi i ako sam obučen u šorts i majicu, kao što mi se desilo da sam napadnut u gradskom prevozu. Trudim se da što manje razmišljam o tome, trudim se da se zabavljam i da radim nešto što je meni bitno“, zaključuje Aleksis.
Još uvek nema komentara.