Kosovski dijalog: Oni hoće, a neće – mi nećemo, a hoćemo
„Kosovo želi da potpiše sporazum, ali ne želi da ga sprovede.
Srbija ne želi da ga potpiše, ali želi da ga sprovede“, objašnjavao je, u čudu, Miroslav Lajčak diplomatama šta se zapravo dešava sa Ohridskim sporazumom.
Francusko-nemački plan i Ohridski sporazum praktično su sahranili dijalog između Beograda i Prištine. Lajčaka je zamenio Piter Sorensen, danski diplomata koji je veći deo karijere proveo na Balkanu. Tokom prve godine mandata Sorensen se trudio da ostane anoniman. Verovatno zbog „učinka“, mandat mu je produžen i on će dužnost evropskog posrednika u dijalogu Srbije i Kosova obavljati do 2028. godine.
Njegovi saradnici objašnjavali su novinarima da je „mnogo radio“ i da je imao čak 66 sastanaka vezanih za „proces normalizacije odnosa Srbije i Kosova“. Sam Sorensen se oglašavao isključivo na društvenoj mreži X. Tokom njegovog prvog mandata, cele prošle godine, nisu se sastali čelni ljudi vlasti u Beogradu i Prištini – Aleksandar Vučić i Aljbin Kurti. Imali su preča posla.
Kurti je bio u tehničkom mandatu i birao je najpovoljniji trenutak za ponovljene izbore, dok je Vučić „pobeđivao obojenu revoluciju“. Ni jedan ni drugi nisu želeli da svoje javnosti podsećaju na kosovski dijalog. Oči Evrope bile su uprte u Ukrajinu i Gazu.
Svega dva puta sastali su se njihovi izaslanici, Petar Petković i Besnik Bisljimi. U Brisel su odlazili „kao u najtežu sudbonosnu bitku“, a vraćali se kao „pobednici“. Danas se više niko i ne seća o čemu su razgovarali.
Oprezni evropski posmatrači sve češće svoje procene sažimaju u floskulu: „Ovo nije najniža tačka energije i budućnosti dijaloga.“
Ni naredna godina ne obećava ništa bolje. Aljbin Kurti je medijsku sezonu posle novogodišnjih praznika otvorio porukom da je za nastavak dijaloga neophodno da Milan Radoičić bude predat bezbednosnim organima Kosova. Istovremeno traži da se ponovo potpišu Osnovni sporazum iz Brisela i Aneks iz Ohrida.
Analitičari u Prištini, u šali, tvrde da Kurti ostaje dosledan: hoće sve da potpiše, ali ništa neće da sprovede. Vučić, s druge strane, ozbiljno poručuje da mu je sada lakše jer ga niko ne tera da vodi dijalog o Kosovu.
U suštini, francusko-nemački plan i Ohridski sporazum nisu pokrenuli dijalog, već su ga ugasili i otvorili novu epohu konflikata. U međuvremenu se oglasio i američki predsednik Donald Tramp, saopštivši da je u svom „mirovnom pohodu“ rešio više sukoba, uključujući i rat između Srbije i Kosova. Akteri na terenu, Vučić i Kurti, koji inače ne propuštaju priliku da se suprotstave i Istoku i Zapadu, pravili su se da tu izjavu nisu čuli.
Ruku na srce, malo je logike u takozvanom „sprovođenju“ kosovskih sporazuma. Vučić već 13 godina traži formiranje Zajednice srpskih opština. Najpre Hašim Tači na to nije pristao, iako je sporazum potpisao, a potom je Aljbin Kurti došao na vlast sa parolom „Zajednica nuk kalon“ – Zajednica neće proći.
Vučić je zatim ponavljao: „Ne dam Gazivode, ne dam tablice, ne dam dinar“, dok je Kurti uzimao Gazivode, tablice, dinar – i sve ostalo. Obe strane su kosovsku nestabilnost začinjavale sve većom dozom etničke tenzije.
Primena dogovorenog u Briselu od početka je sistematski odlagana. Briselski dijalog služio je kao alat za opstanak na vlasti. Hašim Tači, vešt u manipulisanju kosovskom javnošću, završio je u Hagu, optužen za ratne zločine. Vučić je kupovao vreme i pravima kosovskih Srba trgovao kako bi produžio sopstvenu vlast, dok je domaćoj javnosti kosovske poraze uspešno predstavljao kao pobede.
Kada je Aljbin Kurti politički bio „na kolenima“, dogodila se Banjska. Besmisleni oružani sukob odneo je četiri života, vratio Kurtija u igru, potpuno razorio srpsku pregovaračku poziciju i otvorio novu rundu zagorčavanja života Srbima na Kosovu.
Danas, da bi podigli platu ili penziju, Srbi sa severa Kosova moraju da idu do najbližih bankomata u Raškoj ili Kuršumliji. Lekove kupuju prelaskom administrativne linije koju sve češće i svi zovu – granica. Unošenje novina ili knjiga iz centralne Srbije tretira se kao širenje neprijateljske propagande, a lekovi proizvedeni u Srbiji posmatraju se gotovo kao šverc narkotika.
Stotine ljudi uhapšene su pod optužbom za ratne zločine iz 1999. godine. Mnogi od njih provode mesece, pa i godine u istražnim zatvorima, dok se procesi razvlače. Srpska zajednica to doživljava kao sistemski pritisak. Govori se o tajnim spiskovima, a strah od hapšenja postao je deo svakodnevice – po modelu koji je primenjivan u Hrvatskoj posle rata.
Srbi su, po savetu iz Beograda, napustili policiju, sudove i opštine. Na lokalnim izborima ponovo su osvojili vlast u četiri opštine na severu i sada će, po svemu sudeći, pokušati da saniraju pustoš koju su iza sebe ostavili nelegitimni gradonačelnici postavljeni uz podršku Aljbina Kurtija.
Na parlamentarnim izborima održanim tri dana pred Novu godinu, Kurti je osvojio skoro 50 odsto glasova, dodatno učvrstio poziciju i izbegao potrebu da vladu formira uz podršku Srpske liste, kosovske ekspoziture Srpske napredne stranke.
Aljbin Kurti će, bez sumnje, i tokom 2026. godine nastaviti institucionalne pritiske na srpsku zajednicu na severu Kosova, jer mu to donosi visok rejting među biračima. Već najavljuje „osvajanje“ obrazovnih institucija, pre svega univerziteta u Kosovskoj Mitrovici, kao i zdravstvenog sistema.
Beograd, objektivno, nema ni snage, a sve je manje i volje da se izbori za poboljšanje zaista teškog položaja Srba na Kosovu. Kosovo će i dalje služiti kao alibi za finansijske malverzacije, političke promašaje, pobedničke spinove i jeftino prodatu „najskuplju srpsku reč“.
Još uvek nema komentara.