Advokat Beljanski: „Put do nezavisnog sudstva neće biti ni lak ni kratak“
Javnost u Srbiji uvek burno reaguje na poskupljenja, komunalne probleme ili direktno ugrožavanje prava koja osećamo svakog dana. Međutim, malo ko vidi razmere problema kada se tiho i sistematski guši tužilaštvo. Razlog je jednostavan: većina građana veruje da nikada neće imati posla sa sudom, a još manje da će im zatrebati pravda protiv nekog moćnika.
Ali, to je opasna varka.
Navikli smo na pravosuđe kojem su potrebne decenije da procesuira i Mitu iz Male Moštanice i nikada, kao društvo, nismo ni znali za bolje. Zato nam tema o tužilaštvu deluje apstraktno i daleko. Ipak, onog trenutka kada prosečan čovek dođe u sukob sa nekim ko ima novac, moć ili političko zaleđe, tada je uglavnom već kasno. Tada saznajemo da je brana koja je trebalo da nas štiti odavno srušena. Da pravda u Srbiji nije zakazala juče, već onog trenutka kada je prvi tužilac stavio predmet u fioku čekajući „zeleno svetlo“. Da nije bilo tog „fiokarenja“ i korumpiranog ćutanja, danas nas verovatno ne bi mučila ni tragedija u Novom Sadu, niti ijedna druga nesreća proistekla iz nemara moćnika.
Nakon jednodnevne obustave rada Advokatske komore Srbije i protesta u Novom Sadu, gde su sudije i tužioci prvi put stali rame uz rame sa advokatima, razgovarali smo sa Vladimirom Beljanskim. Želeli smo da shvatimo kako se razlika između izvršne i sudske vlasti gotovo istopila i zašto smo uopšte dozvolili da sve tri poluge moći završe u rukama jednog čoveka. U analizi sistematskog gaženja Ustava i same pravne države, tražili smo i ono najbitnije – odgovor na pitanje šta nam preostaje kao rešenje sada kada je pravo dotaklo dno.
Mehanizam difamacije i „recept“ za napredovanje
Govoreći o decenijskom pritisku, Beljanski ističe da on nije bio samo tiranija zakona, već tiranija primera:
„Pritisci na pravosuđe su tihi, uporni i traju dugo. Malobrojne sudije, tužioci, profesori i nešto brojniji advokati koji su do sada ukazivali na loše pojave u pravosuđu su prolazili kroz javnu difamaciju, degradiranja i brojne lične probleme koje je režirao režim. A režim je opet struktura u kojoj se predsednik države, protivno Ustavu i zakonima, pita o svemu, pa tako i o tome čiji život treba zagorčati. To je služilo kao primer šta će se dogoditi svakome ko se bude usudio da javno i slobodno istupi. S druge strane, recept za napredovanje, najčešće naglo i neopravdano, bilo je ćutanje i ispunjavanje želja u pogledu toga koga treba krivično goniti, a ko se ne sme dirati jer je blizak sa režimom.“
Ključna poluga kontrole, prema njegovim rečima, leži u namernom odvajanju tužilaštva od policijske podrške:
„U tome važnu ulogu igra policija. Kod nas ne postoji ‘tužilačka policija’ koja bi neposredno i bez političke kontrole izvršne vlasti bila podređena direktno tužilaštvu. Zbog toga često predmeti u policiji prolaze razvrstavanje kojim se određene osobe čuvaju od krivičnog progona, dok se na druge prave pritisci koji dovode do krivičnih postupaka i kada ne treba da ih bude. Dugogodišnje ćutanje struke o ključnim problemima i zanemarivanje očiglednih političkih upliva u odluke sudova dovelo je do ovakve situacije. Sudije i tužioci ne mogu da učestvuju u političkim aktivnostima, ali imaju obavezu da ukažu na negativne pojave. Nažalost, kultura slobodnog govora je kod nas na vrlo niskom nivou.“
Iako je teško oceniti krajnji domet jednodnevne obustave rada, Beljanski smatra da je protest u Novom Sadu bio uspešan jer zajednički nastup svih aktera u sistemu predstavlja jedinu realnu branu pred nadolazećim lošim zakonima. Ipak, on upozorava da je put do istinski pravednog sistema dugačak i da „Mrdićevi zakoni“ nisu jedina prepreka:
„Pravosuđu bi i u idealnim uslovima, u kojima bi druge dve grane vlasti od sutra počele iskren i predan rad na izgradnji nezavisnog sudstva, trebalo dugo vremena da dođe do dobrog i pravednog sistema. Ustavom garantovana nezavisnost sudstva nije privilegija sudija nego ljudsko pravo. Međutim, sudije imaju obavezu da se bore za svoju nezavisnost. Ne može se očekivati da će advokatura predvoditi proteste, ali sam uveren da će podržati i stati uz sudije i tužioce kao učesnik u pravosudnim zbivanjima. Ovi loši zakoni, doneti u cilju ostvarenja dnevno političkih i ličnih potreba režima, ujedinili su struku više nego ikada ranije. Do sada nismo viđali zajedno sudije, tužioce i advokate na protestima. Mislim da će uslediti i drugi stručni skupovi, okrugli stolovi i tribine, a možda i novi protesti ispred sudova.“
Tačke pucanja: „Generalštab“, „Nadstrešnica“ i evropski dokazi
Pravi razlog zašto je vlast krenula u otvoreni napad na institucije leži u konkretnim predmetima koji su postali previše opasni za vrh države:
„Očigledno je da je Tužilaštvo za organizovani kriminal počelo da radi na predmetima koji su jako zasmetali ljudima iz vrha vlasti. To su pre svega slučajevi ‘Generalštab’ i ‘Nadstrešnica’. Zasmetali su zato što su u njima izloženi nosioci visokih političkih funkcija, a možda bi detaljna istraga dovela i do samog predsednika. Republički tužilac je takođe počeo da smeta jer je radio svoj posao bez povinovanja željama izvršne vlasti. Saradnja vrha tužilaštva sa drugim evropskim tužiocima i dokazi koji se tako pribavljaju ugrožavaju ljude iz vladajuće strukture i njihove poslovne partnere. Ukidanje spornih zakona bi poslalo glasnu poruku da pravosuđe neće više prihvatati zakone koji u svojoj suštini ne postižu legitiman cilj.“
Govor Radeta Bajića iz TOK-a za Beljanskog je krunski dokaz o „fiokarenju“ i nagrađivanju poslušnika na najvišim instancama:
„Kolega Rade Bajić je održao izvanredan govor i dao primer kako se ukazuje na najgore pojave. Konačno je glasno izgovoreno ono što svi mi koji se bavimo krivičnim pravom znamo, ali nemamo način da dokažemo. Moraju se stvoriti mehanizmi koji će omogućiti da tužilaštvo ima direktnu kontrolu nad radom policije, a ne obrnuto.“
„Pritisak je postao ogoljen jer je režim počeo da koristi manje perfidne metode i konačno je naišao na otpor. Nažalost, na brojnim visokim pozicijama nalaze se oni koji su bili nagrađivani napredovanjem jer su ispunjavali političke želje, uključujući i izbor u Ustavni sud. Put do nezavisnog sudstva neće biti ni lak ni kratak.“
Upravo u poslednjoj rečenici stoji dijagnoza današnje Srbije. Između zakona skrojenih po meri moćnika i prava koja pripadaju građanima, preostala je samo hrabrost onih koji su odbili da ćute. Finalna bitka za pravosuđe, odrediće da li ćemo ostati društvo pod senkom jednog čoveka ili ćemo konačno postati država zakona.
Još uvek nema komentara.