Pečat Luisa de la Fuentea: Kako je sistem pobedio sreću?
Dominacija „Crvene furije“ na Svetskom prvenstvu krunisana je titulom. Ovaj uspeh nije došao uz mnogo sreće, kao što to često biva u sportu, već je rezultat sistema koji se gradio godinama.
Španija je pobedom nad Argentinom, nakon 120 minuta igre u finalu Mundijala, stigla do titule prvaka sveta i tako osvojila svoju drugu „boginju„.
Vrlo često možemo reći da je u sportu za uspeh potrebno i malo sreće. Ipak, deluje da je dominacija Španaca u potpunosti rezultat kvaliteta i sistemskog rada. Za to svakako treba odati priznanje sjajnom selektoru španske reprezentacije, Luisu de la Fuenteu.
De la Fuente je deo sistema španske reprezentacije još od 2013. godine, kada je preuzeo selekcije do 18 i 19 godina. Sa generacijom do 19 godina osvojio je Evropsko prvenstvo 2015. godine, a na toj funkciji ostao je do 2018. Potom je preuzeo reprezentaciju do 21 godine i već 2019. stigao do titule prvaka Evrope.
Prvi golman te selekcije bio je Unaj Simon, na levom beku igrao je Mark Kukurelja, u veznom redu bili su Dani Olmo i Fabijan Ruiz, dok je u napadu nastupao Mikel Ojarzabal.
De la Fuente je 2023. godine preuzeo seniorsku reprezentaciju Španije, već naredne godine osvojio Evropsko prvenstvo, a sada je došao i do svetske titule, čime je zaokružio dominaciju svoje reprezentacije i još jednom potvrdio da je Španija trenutno možda i najveća sila svetskog fudbala.
Zanimljivo je da su svih pet pomenutih igrača bili članovi startne postave tima koji je osvojio i Evropsko prvenstvo 2024. godine i Svetsko prvenstvo 2026. Ojarzabal je sa pet pogodaka najbolji strelac Španije na Mundijalu, dok su Kukurelja i Olmo najbolji asistenti ekipe. O doprinosu Fabijana Ruiza ne treba trošiti reči, dok je Unaj Simon dominirao među stativama, što potvrđuje i podatak da je Španija tokom čitavog turnira primila samo jedan gol.
Ništa od toga nije slučajnost. Ovaj uspeh može se pripisati kvalitetnom radu u svim reprezentativnim selekcijama, od omladinskih do seniorskog tima. Smena generacija sprovedena je na prirodan način, a upravo je to donelo vrhunske rezultate.
De la Fuente je tokom čitavog turnira ostavljao utisak selektora koji u potpunosti kontroliše dešavanja na terenu, dok je pravovremenim izmenama često donosio prevagu svojoj ekipi.
Mikel Merino je sa klupe ušao u osmini finala protiv Portugala i u 91. minutu postigao gol za pobedu od 1:0 i plasman dalje. U četvrtfinalu protiv Belgije ponovo je rešio pitanje pobednika pogotkom u 88. minutu. U finalu je De la Fuenteov „džoker“ bio Feran Tores. Od njegovog ulaska u 62. minutu Španija je dodatno pojačala pritisak. Iako je propustio nekoliko dobrih prilika, u 106. minutu odlično je ispratio akciju, našao se na pravom mestu i savladao Emilijana Martinesa za veliko slavlje svoje reprezentacije.
Iako je u sportu čest narativ da se pobede pripisuju igračima, a porazi selektoru, Luis de la Fuente zaslužuje ogromno priznanje jer je upravo on jedan od najzaslužnijih za osvajanje svetske titule.
Još uvek nema komentara.