Ratna sreća postoji jedino u romanima i filmovima i samo je statistička greška nečije tragedije. Rat je plan, cilj, procena, strategija, trošak… Rat na Bliskom istoku je pokazao da su se stratezi sa sve tri strane ( SAD, Izrael i Iran) prilično preigrali. Pentagon i Bela kuća su procenjivali da će baciti Iran na kolena za nekoliko dana, pa su rok produžili na nekoliko nedelja i sada, čini se, izbegavaju prognoze. Američki predsednik Donald Tramp je tvrdio „tučemo ih iz dosade“. Izrael je Ratnu retoriku doveo do floskule “vratićemo Iran u kameno doba”. Američko-izraelsko bombardovanje do sada, procenjuje se, odnelo nekoliko hiljada života, unazadilo je Iran za 15 do 20 godina, dva miliona radnika je izgubilo posao, cene hrane su utrostručene. Ali, glavni ratni ciljevi Vašingtona i Tel Aviva nisu ispunjeni. Režim nije poljuljan i Iran nije vojno slomljen. Uništeno je 50 posto raketnih lansirnih rampi, dobar deo energetskih kapaciteta, deset posto postrojenja za preradu morske u vodu za piće…
Teheran ne moli za primirje
Donald Tramp i Benjamin Netanjahu, uz jaku propagandnu mašinu, tvrde da je Iran porażen, da vođstvo u Teheranu moli za primirje, da nude uslove koji im nisu ni traženi… Vreme pokazuje da nije baš tako.
Pokazalo se, u dosadašnjem toku rata, da iranska doktrina asimetrične odbrane izbegava poraz. Analitičari na zapadu na ovaj rat gledaju kroz vizuru Pentagona. Analitičari i mediji u Iranu preteruju u stvaranju utiska o svojim ratnim trijumfima.
Ipak, umesto direktnog sukoba sa superiornijim neprijateljem, Teheran se oslanja na kombinaciju geografskih prednosti, masovne upotrebe jeftinih raketa i dronova, i kontrolu nad kritičnim pomorskim uskim grlom – moreuzom Ormuz. Ova doktrina omogućava Iranu da izaziva visoke troškove agresoru, čak i kada ne može da pobedi u konvencionalnom ratu.
Koncept mozaične odbrane
Trećeg dana rata Iran je prešao na koncept mozaične odbrane. Iranska revolucionarna garda i vojska su preuzele vođenje zemlje u kojoj je u prvom napadu pobijeno pola državnog vrha.
Otvoreno je nekoliko novih frontova. Mobilisan je stari saveznik Hezbolah koji je odvukao veliki broj izraelskih snaga u Liban. Sa nešto manje uspeha su u rat uključeni Huti koji su ostali kao jaka pretnja. Proširen je “front” na Irak i na gotovo sve zemlje u regionu u kojima su američke baze.
Tramp je želeo blic-krig, poslao je “najveću vojnu silu u istoriji” na Bliski istok, a onda su najmoćniji nosači aviona imali pehove sa toaletima, požarima i oštećenjima… Bela kuća se trudila da američku javnost ubedi da nisu pogođeni. Počeli su da padaju američki avioni. Organizoani su I protesti u SAD. NATO je odbio da uđe u Trampov i Netanjahuov rat. Dinamiku rata je određivala cena nafte. Iran je početo da diktira taj ritam.
Geografija kao strateška prednost
Iran se dugo pripremao za ovaj rat jer je decenijama bio izložen pretnjama. Geografija je najveća iranska strateška prednost. Iran poseduje oko 1.600 km obale duž Persijskog zaliva i Omanskog zaliva, sa planinskim lancem Zagros koji pruža prirodnu dubinu i skloništa. Moreuz Ormuz, širok svega oko 34 km na najužem mestu, predstavlja „usko grlo“ kroz koje prolazi petina svetske nafte. Obala sa brojnim zalivima, ostrvima (kao što su Kešm, Abu Musa) i uzvišenjima omogućava skrivanje malih brzih čamaca, postavljanje mina i lansiranje protivbrodskih raketa sa kopna. Ovakva konfiguracija predstavlja veliku prepreku američkim snagama ako krenu u kopnenu invaziju.
Zatvaranje Ormuza kao srž iranske vojne doktrine
Zatvaranje Ormuza je srž iranske doktrine odvraćanja i donosi strateške dividende uz minimalnu cenu. Iran ne mora da vodi veliku pomorsku bitku – dovoljno je da postavi mine, koristi dronove i brze čamce (čuvena flota komaraca) ili lansira protivbrodske krstareće rakete sa obale da bi paralisao saobraćaj. Vojni eksperti tvrde da Iran i ne mora da zatvara moreuz, već samo da povremeno poakzuje da može to da uradi.
Jer i delimično ometanje dovodi do globalnog rasta cena energenata i ekonomskog pritiska na Zapad i Aziju. Iran je demonstrirao ovu sposobnost, efektivno zaustavljajući saobraćaj bez potrebe za velikim flotom. Geografija je, trvde analitičari, efikasno i „jeftino“ oružje Iranaca. Ova pretnja služi kao ekonomski štit i sredstvo za pregovore.
Iran raspolaže jednom od najvećih arsenala balističkih i krstarećih raketa na Bliskom istoku, uključujući solidno gorivo rakete (kao Fateh, Zolfaghar, Khalij Fars) koje su mobilne, teško uočljive i sposobne za precizne udare na brodove, baze i infrastrukturu u Zalivu. Protivbrodske balističke rakete (ASBM) i jeftini dronovi tipa Šahed za čije presretanje SAD baze koriste skupe rakete za presretanje. Ukrajinski oficiri koji su došli na Bliski istok da svojim iskustvom pomognu u presretanju iranskih dronova nisu mogli da se načude da se za presretanje iranskog drona koju košta par hiljada dolara koriste rakete vrene nekoliko miliona dolara.
Moćni i diskretni saveznici – Rusija i Kina
Iranske rakete su raspoređene u planinama, tunelima i mobilnim lanserima i teško ih je uništiti.
Iranci koriste višeslojne prednosti. Geografija pruža stratešku dubinu i prirodnu fortifikaciju, Ormuz omogućava ekonomsko ucenjivanje bez direktnog rata, a rakete i dronovi stvaraju efekat zasićenja i visokih troškova za agresora. Ova doktrina nije dovoljna za pobedu u ratu, ali za sada je efikasna u odvraćanju, produžavanju sukoba i nametanju političkih ustupaka kroz bolne ekonomske posledice.
Iran ima moćne ( doduše diskretne) saveznike u Rusiji i Kini. Izraelski izvori tvrde da Rusija pruža snažnu obaveštajnu podršku, a Kina tehničku pomoć u naoružanju.
Američka i izraelska superiornost u vazduhu, obaveštajnim podacima i protivraketnoj odbrani može postepeno degradirati iranske kapacitete. Ali, geografija i dalje ostaje moćno oruđe za asimetrični otpor. Pogotovo što se rat više ne vodi u uslovima koje SAD i Izrael mogu lako da konrolišu.
Još uvek nema komentara.