Ministar pred sudom

U sredu, 4. februara 2026. u 10 časova, u Specijalnom sudu u Beogradu počinje suđenje ministru kulture Nikoli Selakoviću u predmetu „Generalštab“, slučaju koji je postao sinonim za to kako se kulturno nasleđe pretvara u smetnju, a institucije u servis „projekta“.

Prema navodima Tužilaštva za organizovani kriminal, ministar Selaković se, zajedno sa direktorima Republičkog i Gradskog zavoda za zaštitu spomenika kulture Goranom Vasićem i Aleksandarom Ivanovićem, kao i sekretarkom u Ministarstvu kulture Slavicom Jelačom, tereti da je u periodu od druge polovine maja do kraja novembra 2024. prekoračio granice službenih ovlašćenja i učestvovao u radnjama koje su imale cilj da se kompleksu zgrada Generalštaba ukine status kulturnog dobra, uz tvrdnje o overavanju i upotrebi službenih isprava sa neistinitim sadržajem.

Da pojednostavimo, nije se radilo o „administrativnom nesporazumu“, već o pokušaju da se zaštita skine na silu, suprotno procedurama i zakonskim uslovima, kako bi se otvorio prostor za planove nad zonom Generalštaba.

Otpor struke, oličen je u tadašnjoj, ubrzo smenjenoj, direktorki Republičkog zavoda Dubravki Đukanović, koja je, prema medijskim izveštajima i navodima iz istrage, odbila da sastavi predlog za prestanak svojstva kulturnog dobra, upozoravajući da ne postoje zakonski uslovi za takav postupak.
Javnost zatim dobija širu sliku pritisaka. Prema svedočenjima i izveštajima, „tražilo se rešenje“, a kad ga struka nije dala, tražio se poslušniji potpis.
Država ima mehanizme da menja režime zaštite, ali samo kad postoje stručni i pravni uslovi. Ovde je, kako tvrdi optužba, prvo tražen cilj (skidanje zaštite), a onda se nasilno uklapala procedura.

Selakovićeva odbrana tvrdi da je optužba “politička konstrukcija”

Selaković, unapred, na optužbu javno odgovara i tvrdi da u “slučaju Generalštab” nema nezakonitosti i da je proces protiv njega politički motivisan, navodeći da „se raduje suđenju“ jer očekuje da će takvu tezu i dokazati.
Ali suđenje nije televizijski duel, tamo ne važe aplauzi dovedene publike, već dokumenti, potpisi, datumi i nadležnosti.
Dok se u predmetu „Generalštab“ govori o zaštiti nasleđa, Selaković je u paralelnom kulturnom ratu najglasniji onda kada treba proglasiti „nepodobne“, naročito u filmskom svetu, kroz priču o „antisrpskim“ filmovima i obračune sa autorima i institucijama.
Reditelj Srdan Golubović je to sažeo brutalno jasno: Selaković „o kulturi ne zna ništa“ i deluje „kao neki stečajni upravnik“, uz „lamentiranje o antisrpskim filmovima“.
I tu dolazimo do političke suštine afere, jer ministar kulture izgleda kao čovek koji kulturu vidi kao trošak, smetnju i teren za disciplinovanje. Postaje logično da Generalštab nije spomenik, nego parcela. A Zavod nije stručna institucija, već prepreka.

Zašto je ovo suđenje važno

Nema mnogo slučajeva u kojima se pred sudom nađe ministar u aktivnoj funkciji, a još ređe u predmetu koji se tiče kulturnog nasleđa kao javnog dobra. Zato je „Generalštab“ više od jedne optužnice. To je test da li u Srbiji institucije još uvek mogu da kažu „ne“ kada politika traži „potpiši“.
Ako optužba stoji, onda je „Generalštab“ pokušaj da se Ustav i zakoni tretiraju kao dekor, a kulturna dobra kao nameštaj koji se iznosi kad smeta renoviranju. Ako ne stoji, onda je obaveza suda da to jasno dokaže. U oba slučaja, javnost konačno dobija ono što je u ovoj zemlji najređe, odgovornost sa imenom i prezimenom.