Zašto je Van Gog odsekao uvo: Šta se zaista dogodilo u Arlu

Vinsent van Gog je 23. decembra 1888. godine, posle burnog sukoba sa slikarom Polom Gogenom, britvom odsekao levo uvo. Taj događaj postao je gotovo poznat koliko i njegove slike, ali odgovor na pitanje zašto je Van Gog to uradio ni danas nije sasvim poznat. Sačuvana pisma, lekarski zapisi i novinski izveštaji otkrivaju deo priče. Ostatak su pretpostavke koje su vremenom prerasle u legendu.

San o umetničkoj zajednici u Žutoj kući

Van Gog je u februaru 1888. stigao u Arl, grad na jugu Francuske čije su ga svetlost i boje oduševile. Tu je iznajmio kuću koju će kasnije ovekovečiti na slici „Žuta kuća“ i počeo da zamišlja nešto mnogo veće od običnog ateljea.

Želeo je da u Arlu okupi umetnike koji bi zajedno živeli, slikali i razmenjivali ideje. Posebno je želeo da mu se pridruži Pol Gogen, slikar kome se divio i od koga je očekivao prijateljstvo, saradnju i potvrdu da njegov plan ima smisla.

Gogen je stigao 23. oktobra 1888. godine. U početku su zajedno radili, razgovarali o umetnosti i slikali iste motive, ali su razlike između njih ubrzo postale očigledne. Van Gog je najradije slikao ono što vidi pred sobom, dok je Gogen insistirao na radu iz sećanja i mašte. Različiti karakteri, način života i pogled na umetnost pretvorili su zajednički boravak u sve napetiji odnos.

Van Gog je već početkom decembra znao da Gogen razmišlja o odlasku. U pismu bratu Teu napisao je da je Gogena obeshrabrio Arl, Žuta kuća, a „pre svega“ on sam. Slutio je da će čovek oko kojeg je izgradio svoj san uskoro otići.

Šta se dogodilo 23. decembra 1888. godine

Jedini čovek koji je mogao detaljno da opiše sukob bio je Gogen, ali je svoju najpoznatiju verziju događaja zapisao tek mnogo godina kasnije.

Prema njegovim rečima, Van Gog ga je te večeri pratio noseći otvorenu britvu, ali se zaustavio kada se Gogen okrenuo. Gogen je odlučio da ne provede noć u Žutoj kući i otišao je u hotel. Van Gog se vratio kući, gde je britvom odsekao levo uvo.

Ipak, tačan tok rasprave nije moguće pouzdano rekonstruisati. U pismu koje je nastalo neposredno posle događaja ne pominje se da je Van Gog pokušao da napadne Gogena, pa istoričari prema njegovom kasnijem svedočenju imaju određenu rezervu.

Ono što jeste poznato zvuči gotovo nestvarno. Van Gog je odsečeno uvo umotao u papir i odneo u javnu kuću, gde ga je predao ženi koju tadašnji izvori nazivaju Rejčel. O njenom identitetu nema dovoljno pouzdanih podataka, iako je u popularnim verzijama priče često predstavljana kao prostitutka u koju je slikar bio zaljubljen.

Policija je Van Goga narednog jutra pronašla u Žutoj kući, veoma oslabljenog zbog gubitka krvi. Prebačen je u bolnicu u Arlu, a Gogen je telegramom obavestio njegovog brata Tea. Dvojica slikara nakon te noći više se nikada nisu videla.

Da li je Van Gog odsekao samo resicu ili celo uvo

Decenijama se ponavljalo da je Van Gog odsekao samo donji deo uha. Različiti svedoci ostavili su protivrečne opise povrede, a dodatnu zabunu stvorili su njegovi autoportreti na kojima je glava prekrivena debelim zavojem.

Kasnije je pronađeno pismo lekara Feliksa Reja sa crtežom povrede. Na osnovu tog dokumenta, priređivači zvanične zbirke Van Gogovih pisama zaključili su da nije bila reč samo o resici, već o gotovo celom spoljašnjem delu levog uha.

Na čuvenom „Autoportretu sa zavijenim uhom“ izgleda kao da je povređeno desno uvo. Razlog je jednostavan: Van Gog je sebe slikao gledajući se u ogledalu, pa je prizor na platnu obrnut.

Zašto je Van Gog odsekao uvo

Van Gog o neposrednom razlogu nije pisao. Lekaru koji je pokušao da razgovara s njim rekao je samo da je to lična stvar. Kasniji medicinski zapis pokazuje da je imao veoma maglovito sećanje na ono što se dogodilo.

Van Gogov muzej navodi da je umetnik u trenutku povređivanja prolazio kroz stanje teške zbunjenosti i akutnu psihičku krizu. Rasprava sa Gogenom i mogućnost njegovog odlaska verovatno su bili neposredni okidači, ali se tako složen događaj ne može objasniti samo jednom svađom.

Tokom godina iznete su brojne pretpostavke o Van Gogovom zdravlju, od epilepsije do različitih psihijatrijskih poremećaja. Nijedna dijagnoza nije konačno potvrđena.

Zato je pogrešno njegovo samopovređivanje svoditi na neobičan gest „ludog genija“. Bila je to ozbiljna zdravstvena kriza čoveka koji je ubrzo ponovo hospitalizovan i koji će naredne godine provesti smenjujući periode rada sa teškim epizodama bolesti.

Da li je Gogen zapravo odsekao Van Gogu uvo

Postoji i teorija prema kojoj Van Gog nije sam sebi odsekao uvo. Nemački istoričari umetnosti Hans Kaufman i Rita Vildegans tvrdili su da je povredu tokom sukoba naneo Gogen, koji je bio vešt u mačevanju, a da su se dvojica slikara potom dogovorila da ćute.

Ta teorija privukla je mnogo pažnje, ali za nju nije pronađen neposredan dokaz. Zasniva se na tumačenju protivrečnih svedočenja i pojedinih rečenica iz njihove prepiske. Van Gogov muzej i većina istoričara umetnosti i dalje prihvataju verziju prema kojoj je Van Gog sam sebi naneo povredu.

Autoportret koji je naslikao posle izlaska iz bolnice

Van Gog je početkom januara 1889. izašao iz bolnice i gotovo odmah nastavio da slika. Tada je nastao jedan od njegovih najpoznatijih radova, „Autoportret sa zavijenim uhom“.

Na slici nema dramatizovanog bola. Van Gog stoji uspravno, ozbiljnog izraza, u kaputu i krznenoj kapi koja pridržava zavoj. Iza njega se nalaze započeto platno i japanska grafika, jedan od njegovih velikih umetničkih uzora.

Prema objašnjenju londonske galerije Kortold, ti detalji svedoče o njegovoj odlučnosti da nastavi da radi. Samo nekoliko dana nakon teške krize ponovo se predstavio pre svega kao slikar.

Upravo tu činjenicu često zaklanja legenda o odsečenom uhu. Van Gogova bolest nije bila tajni izvor njegovog talenta, niti je patnja sama po sebi stvarala umetnost. Slikao je uprkos bolesti, strahu i periodima u kojima nije mogao da radi.

Znamo kada je Van Gog odsekao uvo, kojim predmetom ga je povredio i šta se potom dogodilo. Ne znamo tačno šta je u tom trenutku video, mislio ili osećao. Umesto konačnog odgovora ostali su dokumenti, protivrečna svedočenja i autoportret čoveka koji se, čim je mogao, vratio pred platno.