Žene u umetnosti: Zašto u muzejima ima tako malo umetnica
Žene su vekovima bile među najčešćim motivima evropskog slikarstva. Predstavljane su kao boginje, svetice, grešnice, majke i muze, često bez odeće. Mnogo ređe su stajale sa druge strane platna, kao autorke čije je ime zaslužilo mesto na muzejskom zidu.
Na tu protivrečnost je 1989. godine ukazala američka feministička umetnička grupa Gerila gerls („Guerrilla Girls“). Njihov plakat „Da li žene moraju da budu nage da bi ušle u Metropoliten muzej?“ postao je jedna od najpoznatijih kritika umetničkog sveta.
Pitanje nije bilo samo koliko je ženskih imena u muzejima. Otvorilo je mnogo neprijatniju temu: zašto je žensko telo vekovima bilo prihvatljiv umetnički prizor, dok je žena kao umetnica nailazila na zatvorena vrata?
Umetnice nisu nedostajale, nedostajale su im mogućnosti
Ženama je bilo dozvoljeno da crtaju i slikaju kao deo „pristojnog“ obrazovanja, ali se profesionalna umetnička karijera smatrala neprimerenom. Nisu imale isti pristup akademijama, putovanjima, velikim narudžbinama i uticajnim pokroviteljima kao muškarci.
„Francuska državna Škola lepih umetnosti nije primala žene sve do 1897. godine. One koje su želele ozbiljno obrazovanje morale su da plaćaju privatne časove, često sa skraćenim programom“, navodi Metropoliten muzej umetnosti.
Posebno im je bio ograničen pristup časovima crtanja nagog modela. Poznavanje anatomije bilo je neophodno za istorijsko slikarstvo, tada najcenjeniju umetničku oblast, ali se prisustvo žena na takvim časovima smatralo nepristojnim.
Zbog toga su umetnice usmeravane ka portretima, pejzažima, mrtvoj prirodi, cveću i prizorima iz domaćinstva. Ti žanrovi su zatim proglašavani manje važnim.
Žena je, dakle, smela da bude naga pred umetnikom, ali nije smela da proučava nago telo kako bi i sama postala umetnica.
Kako je nejednakost završila u muzejima
Muzejske zbirke formirane su kupovinama, državnim narudžbinama i poklonima kolekcionara. Pošto su žene teže dolazile do obrazovanja, tržišta i velikih narudžbina, manje njihovih dela nalazilo se u zbirkama koje su kasnije postale deo muzeja.
Tako je nastao zatvoreni krug. Umetnici čija su dela već bila izložena postajali su predmet novih istraživanja i izložbi, a njihova tržišna vrednost je rasla. Umetnice koje nisu ušle u prve zbirke ostajale su izvan istorije koju su muzeji predstavljali publici.
Prema podacima američkog Nacionalnog muzeja žena u umetnosti, 87 odsto dela u velikim muzejskim kolekcijama potpisali su muškarci, dok samo osam odsto galerija zastupa više žena nego muškaraca.
Plakat koji je postao deo muzeja
Članice Gerila gerls nastupaju sa maskama gorila i koriste imena preminulih umetnica. Za akciju iz 1989. prebrojale su umetnike i naga tela u odeljku moderne umetnosti njujorškog Metropoliten muzeja.
Plakat je prvobitno bio odbijen za prikazivanje na bilbordu, pa su ga postavile na njujorške autobuse. Metropoliten danas čuva njegov primerak u svojoj kolekciji i opisuje ga kao delo koje je otvorilo pitanje rodne nejednakosti u muzeju i širem umetničkom svetu.
Muzeji sada ponovo otkrivaju stvaralaštvo Artemizije Đentileski, Sofonizbe Angvisole, Lavinije Fontane, Judit Lejster, Roze Boner, Berte Morizo i drugih umetnica. Ipak, nekoliko novih izložbi ne može preko noći da ispravi istoriju građenu vekovima.
Sledeći put kada uđemo u muzej, dovoljno je da prebrojimo koliko ženskih imena vidimo pored slika, a koliko ženskih tela na njima. Odgovor pokazuje ko je u umetnosti smeo da bude posmatran, a ko je imao pravo da stvara.
Još uvek nema komentara.