Milijarde za privid stabilnosti: Kako studentska gerila od pet dinara pobeđuje najskuplju propagandnu mašineriju na Balkanu
Dok vlast usmerava desetine miliona evra u zakup medijskog prostora i „peglanje“ imidža na lifestyle portalima, kampanja „Studenti pobeđuju“ odgovara oružjem koje nema cenu, autentičnim pristupom građanima i gerilskom estetikom. SNS je na izborne kampanje poslednjih šest godina potrošila više od 30 miliona evra, dok najnovija studentska kampanja počiva na stikeru i baneru. Uprkos tome, istraživanja javnog mnjenja, poput onog koje je CRTA sprovela još u oktobru, a gde studentsku listu podržava 44 odsto građana, pokazuju da novac, ipak, ne igra toliku ulogu u ovoj marketinškoj trci.
Politički procesi u Srbiji u velikoj meri zavise od dostupnih resursa. Analiza finansijskih izveštaja podnetih Agenciji za sprečavanje korupcije razotkriva razmere ekonomske nadmoći Srpske napredne stranke, koja je od 2018. do 2024. godine na izborne kampanje potrošila rekordnih 30,5 miliona evra (poređenja radi, u Švedskoj je svih osam parlamentarnih partija zajedno na poslednju kampanju potrošilo oko 28 miliona evra ).
Ovi podaci govore o sistematičnom ulaganju u medijsku prisutnost, sa kulminacijama od 9,4 miliona evra u 2022. godini i više od osam miliona u decembru 2023. godine.
Ovaj trend ekstremne potrošnje vidljiv je i na lokalnom nivou. Samo za lokalne izbore u Zaječaru i Kosjeriću prošle godine, vlast je potrošila više od 58 miliona dinara.
Najveći deo ovih sredstava usmeren je na zakupljene termine na televizijama sa nacionalnom frekvencijom. Dodatno, u junu 2024. godine zabeležen je trend plasiranja sadržaja na portalima poput Glorije i Lepote i zdravlja, u vrednosti od više od dva i po miliona dinara. Ovakav pristup ukazuje na pokušaj depolitizacije tema kroz njihovo izmeštanje u prostore razonode i estetike.
Sa druge strane, kampanja „Studenti pobeđuju“ operiše sa minimalnim budžetima, pretvarajući ekonomsku inferiornost u gerilsku prednost. Dok zakup samo jednog bilborda u centru prestonice zahteva sredstva koja se mere hiljadama evra, cena izrade jedne studentske nalepnice iznosi između tri i pet dinara.
To praktično znači da u vizuelnom ratu za javni prostor, student sa stikerom od pet dinara može efikasno da prelepi i neutrališe skupocenu partijsku poruku na svakom bilbordu.
Slična nesrazmera vidi se i kod banera čija izrada košta tek koliko i jedan ručak partijskog funkcionera, ali pokretu omogućava da uz minimalna ulaganja postigne visok nivo prisutnosti i vizuelno „okupira“ ključne tačke u gradu.
Snježana Milivojević: Studenti vode nekovencionalnu kampanju
Ove asimetrične modele komunikacije za Naš portal analizira Snježana Milivojević, profesorka Fakulteta političkih nauka u penziji i ekspertkinja za medije i političku komunikaciju.
„Studetski pokret je od početka bio pun iznenađenja što ga je i opredelilo za ovu nekonvencionalnu kampanju“, ocenjuje Milivojević.
Ona smatra da u okolnostima u kojima se ne precizira datum izbora „takva kampanja može biti ubojita mada još nije u klasičnom smislu definisana“. Prema njenim rečima, strategija vlasti je da „mistifikacijom svega“ pažnju refokusira na dileme oko izbornih uslova.
Profesorka naglašava da su studenti, uprkos manjku formalnog iskustva, pronašli rešenja za brojne prepreke. Analizirajući promenu fokusa sa protesta na izborni proces, ona primećuje da se pokret sada „obraća svima koji žele promene“ i „uspešno izbegavaju pitanja koja dele i izmiču strogim ideološkim podelama“. Na taj način se, kako objašnjava, obraćaju jezikom promene sistema svima koji su protiv ove vlasti.
„Njihove ranije kampanje Student u svakom selu, Tura do Strazbura, kao i svi masovni protesti imale su jak mobilišući, ali ujedno i jak integrišući efekat, isceljujući za visoko polarizovano društvo“, navodi Milivojević.
Profesorka ističe da emocionalni intenzitet koji su studenti pokrenuli vlast ne uspeva da neutrališe „ni represijom, ni kupovinom vremena“.
U kompleksnom političkom ambijentu, kampanja deluje kao racionalan odgovor na postojeće stanje, pri čemu je slogan „Studenti pobeđuju“ usmeren na identifikaciju ključnog aktera promene.
„On ne nudi politike i pojedinačna rešenja, nego imenuje aktera velike promene“, objašnjava Milivojević i dodaje da pokret ne traži samo podršku, već „zove ljude da učestvuju u pobedi“.
Kada je reč o radu u uslovima zarobljenih medija, profesorka podseća na globalni trend „amerikanizacije“ kampanja, gde se kandidati „pakuju kao proizvodi za masovno dopadanje“. Primećuje da su se u proteklom periodu mnogi akteri „redizajnirali u uglađene političare“, ali da njihov retorički nivo često ostaje u nesrazmeri sa spoljnim imidžom.
Za razliku od modela koji se oslanjaju na veštačko generisanje podrške, studenti koriste mrežu dobrovoljnih saradnika.
„Imaju ljude koji raznose poruke studentskog protesta, zato što ih podržavaju i zato što su dobrovoljno deo mreže koja pojačava čini poruke viralnim“, zaključuje Snježana Milivojević.
Prema njenoj oceni, poruka o promeni širi se „ubitačnom kombinacijom predmedijske i onlajn komunikacije“ koja uspešno zaobilazi zvaničnu propagandu. 
Još uvek nema komentara.