Profesor, maratonac i čovek koji zna šta hoće: „Studente podržavam bez ikakvih rezervi, jer se radi o njihovoj budućnosti“

Aca Krstić iz Niša, već decenijama bira put discipline, jednostavnosti i istrajnosti. Profesor, dugoprugaš, aktivista i čovek koji jede presnu hranu i svakodnevno trči, ne iz trenda, već iz unutrašnje potrebe. Nema recept, već svedoči da se život može živeti drugačije, dosledno i slobodno. Aktivizam mu nije stran, iako je odrastao u radničkoj porodici, te zdušno podržava studente, bez ikakvih rezervi.

Kada pročita naslov „Nišlija koji jede samo voće i trči 240 maratona“, kaže da toj rečenici nedostaje jak karakter koji je za to potreban i da bez toga nema uspeha u životu, jer prepreka je puno.

„Glavna prepreka je bliža okolina, porodica, prijatelji, kolege, koji su navikli na klasične navike i stalno te obeshrabruju, jer ovaj način života je pun odricanja“ – tvrdi Aca .

Zdravstveni problemi od osamnaeste godine naveli su ga da promeni način života, ishranu i život. Istraživao je, van medicine. Počeo je da posti. Na kraju je njega pronašla knjiga Ernesta Gintera, „Živeti bez bolesti“. 23. avgust 2005. bio je dan kada je Aca Krstić odlučio da promeni život.

„To je to. Rekao sam i presekao. I od tada nikakvih bolova u stomaku, a ni kijavice. Tog dana sam počeo da trčim. Trčao sam oko 5 km dnevno, iako se nikada nisam bavio sportom“.

Danas je profesor matematike i ozbiljan maratonac. Istrčao je 240 maratona i polumaratona i sakupio veliki broj pehara i medalja, ali nije stao. Veliki je ljubitelj muzike, koja predstavlja važan deo njegovog života. Reklo bi se da je čovek kome se interesovanja prožimaju u životu, što ga i čini srećnim.

To što jede samo presnu hranu, urme, suvo grožđe i pije samo vodu, većina ljudi vidi kao odricanje.  Preporučuje da se umesto kafe, ujutru obavezno popije velika čaša vode.

„Greška je kada popijete kafu ujutro, da se rasanite, a ona vam napravi druge probleme. Sušeno voće je brza energija, i tu vrstu hrane jedem kada trčim i duže treniram.

Zdravlje i disciplina su pitanje slobode, navodi, za Naš portal, nesalomivi maratonac.

„RED je osnovni pojam. Iz reda sve proističe, iz haosa ništa. Čovek koji nije zdrav, nije slobodan ni malo, zavisi od drugih koji treba da mu pomognu. A tu onda sledi milion uslovljavanja. Ali, kada nađeš svoj pravi put i disciplinovano ga slediš, sve je lako“.

Presna ishrana i autofagija, osim fizičke snage, donose promenu mentalnog stanja. Najvažnije, donose ono što je svakom čoveku potrebno i što se „čuva se dok ga ima“.

„Najpre donose zdravlje. Eenzimi se termičkom obradom hrane uništavaju na preko 30 stepeni, a vrlo su važan faktor zdravlja, a autofagija je samopročišćenje našeg organizma. Iako mislimo da jedemo zdravo, ko zna čega sve ima u hrani, vodi i vazduhu, a sve to trpamo u svoje telo“.

Dobro zna i kada treba da stane, jer kako kaže, telo nam šalje signale. Treba osluškivati sebe i svako je sam sebi najbolji lekar, kaže Aca. Iz ugla profesora, tvrdi da su danas deca prezaštićena i sve im je dato na gotovo. Ne žele da se muče, tako su vaspitana. A bez napora, iznad naših trenutnih mogućnosti, nema treninga, a samim tim ni izdržljivosti.

Obrazovanje vidi kao jedan od stubova društva, a po svemu sudeći, vlast želi da ga sroza na najniži mogući nivo. Ističe koliko je bitno da se radi na reformi obrazovanja. Danas se brzo živi, deca mnogo vremena provode u školi, prenatrpani su planovi i programi. Profesor kaže da nam nedostaje stručnog kadra i da sve manje dece želi da uči za nastavnike. I ljubav prema šahu mu je ozbiljna životna lekcija. Naučila ga je da razmišlja o potezima.

„Partija šaha je kao i život, biraš svoj put, ali na njega utiču i mnogi sa strane. Šah me je uvežbao da gledam stvari i događaje unapred, da razmišljam o svim varijantama i izaberem ako ne najbolju, ono bar najmanje lošu“.

Aca danas ima 61 godinu i planira da trči dok ga noge nose, možda i do 80-te.

„To je plan, a videćemo kako će sve to ići, bolje imati ikakav plan nego nikakav. Ohrabruje me činjenica da takvih ljudi ima puno u svetu“.

Aktivizam

Zanimljiv životni put doveo je, dečaka iz Duvaništa, profesora, sportistu, šahistu i čoveka sa planom, do aktivizma. Danas aktivno podržava studente, što mu nije prvi put da se društveno angažuje.

“Aktivizam je veoma bitna stvar za svakog čoveka, da bi celo društvo bilo bolje. Uvođenjem višepartijskog sistema, odmah sam se i angažovao politički. I tada je bilo teško promeniti tadašnji režim, baš kao i sada. Ali izdržaćemo – jer većina ljudi to želi, ali glavni nedostatak je da to žele da neko drugi uradi za njih“.

Tvrdi da je lakše ostati dosledan svojim principima, nego menjati sistem iznutra.

„Svi sistemi se teško menjaju iznutra – moguće su samo male korekcije. Svaka promena je toliko mala da je gotovo neprimetna. Za krupnije stvari potrebna je pomoć sa strane“.

Ono što ga najviše obeshrabruje je apatija, a studente podržava bez ikakvih rezervi.

„Svako gleda lični interes na prvom mestu, pa tek posle opšti. Bitna stvar je odsustvo solidarnosti, teško nam to ide“.

„Studente podržavam bez ikakvih rezervi, jer se radi o njihovoj budućnosti, budućnosti mladih. Oni, kao predstavnici mladih, treba da nam kažu u kakvoj Srbiji žele da žive, a mi smo tu da im budemo podrška i pomoć, jer je ipak iskustvo na strani starijih“.

Jasno i glasno govori o tome gde kao društvo najviše grešimo, kada je u pitanju omladina.

„Ne slušamo ih dovoljno! Vremena su se relativno brzo promenila, ljudi se teško adaptiraju na promene. Mladi su veoma fleksibilni i to efikasno rade“.

Zdrav način života, za njega je, takođe vid pobune.

„I na taj način se šalje poruka. Bez obzira na većinu oko vas, koji žive u stilu „posao – kuća“, može se i totalno drugačije živeti i efikasno trošiti vreme koje veoma brzo curi. I kada vas obeshrabruju oko toga što radite, saslušate, a onda terate dalje“.

Na pitanje šta biste voleli da studenti danas zapamte o vašoj generaciji, Aca kaže da ne treba uopštavati stvari.

„U svakoj generaciji ima i uspešnih i onih drugih. Generalno – trebalo bi da znaju da su sami krojači svoje sreće, a promene traže i požrtvovanje, niko vam ništa neće dati na tacni. Na  primer, to su bile petooktobarske promene, gde sam bio aktivni učesnik“.

„Uspeh je kada živiš sadašnjost punim plućima, kada to što radiš, radiš jer voliš, ne razmišljaš previše o prošlosti, a iskreno, procenjujući sebe planiraš budućnost“.   

Aca Krstić je čovek, koji u društvu gde postoji gitara, a ljudi ga teraju da svira i peva, kaže:  „Može, ali prva pesma mora da bude moja najdraža, Crvena Jabuka i pesma…I tada priznat ću ti sve, šapnut reči dve… VOLIM TE“, jer kako kaže, ljubav uvek pobeđuje i ruši sve granice.