Iran i SAD su izneli suprotstavljene predloge za dugoročno rešenje krize. Najpre su SAD iznele plan od 9, pa je Teheran odgovorio planom od 12 tačaka. Iranska agencija Tasnim izveštava da su SAD zatražile prekid vatre s rokom od dva meseca, ali Iran je insistirao da problemi moraju da se reše u roku od 30 dana i da bi fokus trebalo da bude na „završetku rata“, a ne na produženju primirja.
Iranski plan naglašava suverenitet i ekonomske ustupke. Ključne novine su: trajno priznavanje iranskog prava na obogaćivanje uranijuma, potpuno ukidanje svih sankcija (primarnih i sekundarnih), američko povlačenje vojnih snaga iz regiona, naknadu štete za rekonstrukciju, kontrolu nad Ormuskim moreuzom sa mogućnošću naplate taksi, kao i zabranu prolaska izraelskim brodovima i „neprijateljskim“ državama. Plan traži i obavezujuću rezoluciju Saveta bezbednosti UN i prekid podrške napadima na iranske saveznike. Ovo predstavlja maksimalistički stav, koji Teheran vidi kao osnovu za pregovore, ali koji Vašington često ocenjuje kao nerealističan.
Američki plan se fokusira na bezbednosne garancije. Novine su: potpuna demontaža ključnih nuklearnih postrojenja (Natanz, Fordow, Isfahan), predaja visokoobogaćenog uranijuma, zabrana razvoja balističkih raketa dugog dometa, prekid finansiranja Hezbolaha i Huta, trenutno otvaranje Ormuskog moreuza i ograničenja na iranski nuklearni program uz moguću civilnu pomoć. U zamenu nudi ukidanje nuklearnih sankcija i monitoring. Cilj je „nulto obogaćivanje“ na iranskoj teritoriji i dugoročna denuklearizacija.
Oba plana donose novinu. Iran insistira na ekonomskom suverenitetu i regionalnom uticaju, dok SAD stavljaju naglasak na verifikaciju i ograničenja vojnih kapaciteta. Posrednici poput Pakistana igraju ključnu ulogu, a dvonedeljno primirje iz aprila 2026. otvorilo je prostor za dalje razgovore u Islamabadu.
Analitičari su podeljeni. Optimisti vide mogućnost kompromisa u narednim mesecima – delimično ukidanje sankcija uz ograničeno obogaćivanje uranijuma i međunarodni nadzor. Pesimisti upozoravaju na rizik od kolapsa zbog tvrdih pozicija (izraelski uticaj, iranski maksimalizam). Uspeh zavisi od fleksibilnosti, ali i eksternih faktora kao što su cene nafte i kinesko-ruski stav. Stabilan mir bi mogao smanjiti globalne energetske tenzije, ali neuspeh nosi rizik eskalacije. Pregovori su u osetljivoj fazi gde svaka strana traži „poštenu“ ravnotežu moći.
Još uvek nema komentara.