„Ljudi su na ivici snage, ali i dalje radimo“: Srbija već mesec dana gori, vatrogasci i građani ne odustaju
„Jutros smo se, posle 24 sata borbe, vratili iz Deliblatske peščare. Ljudi su na ivici snage, maksimalno potrošeni. Umor stiže, ali i dalje radimo.“
Tako Uroš Zdravković iz Dobrovoljnog vatrogasnog društva „Matica Zemun“ opisuje ono što se poslednjih nedelja događa daleko od televizijskih studija i zvaničnih saopštenja, na terenu, među ljudima koji pokušavaju da zaustave vatru.
„Uspešno saniramo jedan požar, a onda se pojavi novi. Pešice smo, pod malom opremom, išli peščanim stazama. Vetar stalno menja pravac i teško je prići vatri. Veliki problem je i logistika, snabdevanje vodom, jer ona mora da bude dovoljno blizu da možemo da punimo klipne pumpe“, kaže Zdravković.
Njegova priča možda najbolje opisuje ovo požarno leto u Srbiji. Ugasiš jedno žarište, okreneš se, a vatra je već na drugom mestu.
Požari širom zemlje traju praktično već mesec dana. Prvi požar u Deliblatskoj peščari registrovan je 21. jula i tada brzo lokalizovan, ali je 5. avgusta vatra izmakla kontroli. Od tada borba praktično ne prestaje.
Goreli su i Stolovi kod Kraljeva, područja kod Bojnika, Bujanovca, Kladova, Zaječara, Bovanskog jezera, Magliča i Troglava. Danas, 21. avgusta, četiri veća požara i dalje se gase u Deliblatskoj peščari, na Stolovima, u delu Magliča ispod Troglava i na području opštine Bojnik.
Peščara postala simbol vatrenog leta
Najdramatičnija borba vodi se u Deliblatskoj peščari, gde je zahvaćeno više od 3.500 hektara. Samo na tom području angažovane su stotine ljudi. Profesionalni vatrogasci, pripadnici dobrovoljnih vatrogasnih društava, vojska, zaposleni „Vojvodinašuma“, meštani i druge službe. U gašenje je uključen i ruski avion „Iljušin“, koji može da izbaci do 42 tone vode u jednom naletu.
Ali ni avion, helikopteri i teška mehanizacija ne mogu da uklone najveći problem o kojem govori i Zdravković. Vetar.
Vetar ne samo da raspiruje vatru nego joj menja pravac. Dešavalo se da plamen preskoči ogromne protivpožarne proseke i da područje koje je nekoliko sati ranije izgledalo bezbedno ponovo postane žarište. Načelnik Sektora za vanredne situacije Luka Čaušić kaže da jak vetar vatru širi gotovo na sve strane, dok vatrogasci, dobrovoljci i meštani pokušavaju da spreče njeno dalje napredovanje.
U četvrtak je vatra stigla na oko kilometar od Grebenca, a tokom noći između četvrtka i petka približila se i Šušari. Meštani su zajedno sa vatrogascima branili kuće i vikendice, dok su radnim mašinama i lopatama pravili zaštitne pojaseve.
Decu sklanjaju, odrasli ostaju da brane kuće
Kada se vatra ranije približila Šumarku, deo stanovnika morao je da bude evakuisan. Ljudi su sklanjali decu i čekali da vide hoće li vatra stići do njihovih domova.
Istovremeno su se organizovali građani iz okolnih mesta. U Gaju su volonteri pravili sendviče i prikupljali vodu, led i druge potrepštine za ljude na požarištu. Kada vozila zbog zatvorenih puteva nisu mogla da prođu, pomoć je do vatrogasaca stizala i kvadovima.
Neko drži crevo, neko lopatu, neko donosi vodu. Neko primi tuđu decu dok roditelji ostaju uz kuću.
Na Stolovima je teren toliko nepristupačan da se do pojedinih žarišta ne može vozilima. Vatrogasci i dobrovoljci moraju peške, sa opremom i naprtnjačama sa vodom. Upravo o takvom fizičkom iscrpljivanju govori i Zdravković, požar ne traje nekoliko sati, a ljudi ne počinju svaki novi dan odmorni.
Posle nedelja borbe umor postaje još jedan protivnik.
Zašto toliko gori?
Visoke temperature, dugotrajna suša, suva vegetacija i vetar napravili su gotovo idealne uslove za brzo širenje vatre. Klimatske promene dodatno povećavaju rizik od ekstremnih požara i produžavaju periode tokom kojih šume i rastinje mogu lako da planu.
Vatra najčešće ipak ne počinje sama od sebe.
Paljenje trave, niskog rastinja, biljnih ostataka i smeća, bačeni opušci i druge vrste ljudskog nemara godinama su među glavnim uzrocima požara na otvorenom. Problem koji počne kao mala vatra na njivi, uz sušu i jak vetar za nekoliko minuta može da postane požar koji više nije moguće zaustaviti običnim sredstvima.
Zato stručnjaci upozoravaju da borba protiv požara ne može da počinje tek kada se pojavi plamen.
Potrebni su rano otkrivanje žarišta, stalni nadzor ugroženih područja, održavanje protivpožarnih puteva i proseka, uklanjanje gorivog materijala i bolja organizacija snabdevanja vodom. Upravo logistiku Zdravković izdvaja kao jedan od najvećih problema na terenu. Pumpa ne vredi mnogo ako vatrogasac nema odakle da je napuni.
Posle vatre ostaju crna zemlja, izgorela stabla, uništena staništa i ekosistem kojem će biti potrebne godine da se oporavi.
Deliblatska peščara nije samo šuma koju je moguće ponovo zasaditi. To je jedinstven rezervat prirode, stanište velikog broja biljnih i životinjskih vrsta, među kojima su i retke i zaštićene. Stručnjaci upozoravaju da oporavak šumskih područja posle velikih požara može trajati godinama, a ponekad i čitavu deceniju.
Zato će prava cena ovog leta moći da se izračuna tek kada nestane poslednji dim.
Do tada će ljudi poput Uroša Zdravkovića ponovo oblačiti opremu. Profesionalni i dobrovoljni vatrogasci, vojnici, šumari i meštani ponovo će krenuti prema vatri, a neko će im doneti vodu, hranu ili jednostavno pomoći da izdrže još jednu smenu.
„Ljudi su na ivici snage, potrošeni maksimalno, umor stiže, ali i dalje radimo“, kaže Zdravković.
Kada se požari konačno ugase, ne bi smela da ostane samo priča o herojstvu ljudi koji su ih gasili. Biće i pitanja za sve nadležne.
Šta ćemo uraditi da sledećeg leta vatrogasci, dobrovoljci i meštani ne moraju ponovo da budu poslednja linija odbrane tek kada vatra već stigne pred kuće?
Još uvek nema komentara.