Preminuo „dečak-vuk iz Sijera Morene“: Proveo 12 godina sa čoporom, pa se teška srca vratio u civilizaciju
Postao je poznat kao „dečak-vuk iz Sijera Morene”. Markos Rodriges Pantoja proveo je veći deo detinjstva u tim zabačenim španskim planinama, izolovan od ljudskog kontakta. Punih 12 godina odrastao je uz vukove, nakon što je zbog tragedije u ranom detinjstvu ostao prepušten sam sebi.
Rodriges se naposletku vratio u civilizaciju, a 2001. godine nastanio se u zaseoku Rante, gde je živeo sve dok prošle nedelje nije umro u 81. godini života, kako su saopštile lokalne vlasti mesta San Sibrao das Vinjas.
„Bio je čovek satkan od zemlje, vetra, vazduha, kiše i lovačkih jazbina. Uvek je govorio da mu je najsrećniji život bio onaj s vukovima jer se među ljudima nije osećao baš udobno”, rekao je za špansku javnu televiziju RTVE Arturo Arkones, koji je poznavao Rodrigesa tokom njegovih poslednjih godina.
Otac ga je prodao pastiru
Rodriges je rođen 1946. godine u zemlji koja se oporavljala od posledica građanskog rata i Drugog svetskog rata, a odrastao je u siromaštvu u južnom španskom selu Anjora, piše CNN.
Nakon majčine smrti Rodrigesova braća i sestre otišli su da žive kod rodbine, a on je ostao s ocem. Prema profesoru Gabrijelu Janeru Manili, otac se ponovo oženio i preselio porodicu u planine Sijera Morene, gde su proizvodili drveni ugalj.
Manila je u sklopu jednog društvenog istraživanja pet meseci intervjuisao Rodrigesa za potrebe Odeljenja za filozofiju Univerziteta u Palmi na Majorki. Maćeha je zlostavljala Pantoju, a otac ga je prodao starijem pastiru kada je imao samo sedam godina, navodi RTVE.
„Odveli su me u planine, u jednu pećinu. Izašao je neki mali starac s bradom, nosio je cipele od plute. Čuli su se urlici vukova, lisica, planinskih koza, jelena, škorpiona, zmija. Noću sam čuo te životinje i bilo me je strah”, ispričao je Pantoja Manili u intervjuu, opisujući kako je započeo njegov život u divljini.
Iskoristio naučene veštine kako bi preživeo
Pastir se brinuo o Pantoji, grejao ga životinjskim kožama, naučio ga je da muze koze i lovi zečeve pomoću štapa. Pod vođstvom starca Pantoja je naučio „zakon džungle”, napisao je Manila u svojoj studiji.
Shvatio je da je drugačiji, „posebno zato što je imao ruke”, ali se i dalje osećao delom njihove zajednice, napisao je Manila. Usavršio je glasanje životinja, od pesme ptica do glasanja jelena, te je verovao da može „bez ikakvih poteškoća da komunicira s lisicama, vukovima, pa čak i zmijama”.
Kada je pastir neočekivano nestao, Pantoja je iskoristio veštine koje je naučio kako bi sam preživeo. Zadobio je poverenje vučjeg čopora tako što je donosio hranu njihovim mladuncima i zavijao kada bi osetio opasnost.
„Plakao sam, a oni su skočili prema meni… Zatim su mi pokazali put do svoje pećine, vučje jazbine”, ispričao je Pantoja Manili, opisujući kako su se mladunci igrali i skakali oko njega dok su ga pozdravljali.
„Nikada mi nije nedostajalo hrane”
Pantoja je izbegavao civilizaciju i skrivao se svaki put kada bi čuo ljudske glasove, sve dok ga Civilna garda nije pronašla kada je imao 19 godina, „izgubljenog i samog među klancima”, napisao je Manila.
„Nisam znao šta je novac, ali mi nikada nije nedostajalo hrane. Ako sam hteo da pecam, pecao sam u reci. Ako sam hteo zeca, ulovio bih ga. Ako sam hteo jelena, zvao sam svoje roditelje, a to su bili vukovi. Zavijao bih, sakrio bih se u reku, a vukovi bi mi doterali stoku”, rekao je Pantoja 2010. godine za RTVE-ovu informativnu emisiju Informe Semanal.
Ljudi koji su upoznali Pantoju tokom prvih meseci njegovog povratka u društvo prisećali su se njegovog poznavanja prirode i „divljeg karaktera”, napisao je Manila u svojoj studiji. Naučnik je istakao njegov „potpuni nedostatak svesti o društvenom životu, teškoće s jezikom, naročito nepoznavanje naziva za stvari, neobičan hod i naivnost”.
Nakon što ga je Civilna garda pronašla 1965. godine, Pantoja je živeo sa sveštenikom u južnom gradu Haenu, a potom sa časnim sestrama u Madridu. Nakon odsluženja vojnog roka završio je na Majorki, gde je radio u hotelima i restoranima, kako je RTVE objavila u prilogu iz 2010. godine.
Meštanin mu je darovao kuću
Na Balearskom ostrvu slučajno je upoznao antropologa Manilu, koji je proučavao njegov životni put i postao prva osoba koja mu je poverovala, navodi RTVE. U kasnijim godinama Pantoja se posvetio deljenju svoje priče „s namerom zaštite prirode i podsticanja njenog boljeg razumevanja”, rekao je njegov prijatelj Arkones za RTVE.
Njegov život je i dalje privlačio pažnju. Manila je svoju doktorsku disertaciju objavio kao knjigu „Igrao sam se s vukovima”, a prema njegovom životu snimljen je i film „Među vukovima”.
Prema oproštajnoj poruci lokalnih vlasti, objavljenoj u ponedeljak na društvenim mrežama, Pantoja je u Ranteu izgradio novi život i delio dom s penzionisanim policajcem.
Kasnije mu je jedan meštanin darovao kuću, a komšije su mu pomagale, naročito tokom poslednje dve godine njegovog života, kada je bio bolestan. „Markos je u Rante stigao s pričom koju je poznavao ceo svet. Odlazi, a ovde ostavlja priču koja je sada i naša”, stoji u oproštajnoj poruci.
Još uvek nema komentara.